Srpska istorija pamti i važnije večere, ali verovatno nikad nijedna nije skuplje koštala. Kada je Siniša Mihajlović pre četiri dana obećao večeru novinaru koji pogodi startnu postavu, niko od nas nije ni slutio u šta će se to izroditi.
U petak uveče Siniša nije morao da časti nikoga od novinara, ali siguran sam da bi svako od njih rado prihvatio da preskoči tu čast ako bi to garantovalo da nam se neće dogoditi ona dva sata.
Najpre smo šokirano gledali u spisak. Onda smo se desetak minuta trzali kod svakog pogrešnog pasa, jednog za drugim. Onda nas je šokirao neko od koga se to ne očekuje. Onda su i oni samo gledali kako nam Slavonska lola zabija srcem. Onda smo se, odmah posle pauze, masovno ispovređivali dok je lopta prohujala sa pogrešne strane stative. Onda je počela rezignacija.
Nije sramota izgubiti na Maksimiru. Nisu Hrvati slučajno deveti na FIFA listi, ne šamaraju slučajno Italiju kad god je sretnu, nisu se bez razloga poigravali sa Nemačkom i Argentinom i dobrano namučili Špance letos u Poljskoj.
Još važnije, nije slučajnost što u Skoplju nisu umeli da vežu tri pasa, ali su odneli kući tri boda. Nije to tim neverovatnih znalaca, ništa posebno nisu pokazali ni u petak uveče. Međutim, dok se meč lomio oni su dobili manje-više svaki 50-50 duel, kad je trebalo iskoristili su prilike.
U mene sumnjate?
Šta je i kome hteo da dokaže Siniša Mihajlović na Maksimiru? Uspeo je da nas sve iznenadi, uključujući i mnoge od igrača, kako one na terenu, tako i one koji su zbunjeno tražili svoje ime na spisku igrača, iako ga nije bilo. Na sva pitanja odgovarao je komentarima.
Još kao igrač Mihajlović nije bežao od konflikata, naprotiv, voleo ih je. Priča sa Štimcem je pokupila svu pažnju javnosti, ali svi se svakako sećaju sukoba sa Jeremisom, sličnog ishoda duela sa Mucuom, dok je na Zapadu najveću pažnju privukao konflikt sa Vijerom, jer su obojica koristila rasističke komentare. Nije se mnogo promenilo ni po preuzimanju funkcije trenera, a zatim i selektora Srbije.
Počelo je sa Ljajićem, kada su ga mnogi i podržali, jer je i sa druge strane sukoba bila konfliktna ličnost, momak koji je samo koji mesec pre toga dobio batine od sopstvenog trenera usred utakmice. Usledio je slučaj Matić, koji je paradigma problema – to što neko igra dobro za ozbiljan klub nikako nije dovoljno da se uđe u Mihajlovićev tim (pitajte Subotića). Posle sukoba sa Ivanovićem i Kolarovom (između neuspeha protiv Belgije i Makedonije) i najuporniji branioci selektorovog karaktera digli ruke.
Nije Mihajlović stao na igračima. Ušao je u otvoreni konflikt sa predstavnicima Partizana, pokazao jasno nepoštovanje prema oba srpska kluba za koja je nastupao u karijeri. Onda se posvađao sa celim Beogradom, odvodeći reprezentaciju iz njega. Svaki razgovor sa novinarima počinje i završava se konstatacijom – „vaše je da pišete, moj posao je teren“. Ako bih pisao onako kako Siniša Mihajlović radi posao na terenu, odavno bih priliku dobijao samo na sopstvenom blogu.
Kec iz logike
Slušali smo posle utakmice da je tim mlad i neiskusan. Zašto je naš tim mlad i neiskusan? Da li selektor bira mlade i neiskusne da bude heroj, ako im krene, i da ima savršeno opravdanje, ako nastave sa neuspesima? Da li je naš tim mlad i neiskusan bio i u Skoplju, kada je iz startne postave izbačen kapiten, simbol konstantnosti u našem fudbalu?
Mladi i neiskusni su Velšani, oni što su primili šest komada na Karađorđu, ali su umeli da pokažu karakter, dvaput preokrenu protiv Škota (i to pošto im izađe glavna zvezda) i eno ih ispred nas na tabeli grupe.
U modernom fudbalu uigranost je ogromna prednost, šta će vam bolji pokazatelj od španske reprezentacije. Zašto je onda posle radikalnog reza u nacionalnom timu Srbija na šest prijateljskih mečeva u osam i po meseci imala čak 48 reprezentativaca, ali je na 4 takmičarske utakmice pre Zagreba startovalo samo 16 različitih igrača?
Ako već imamo prilično standardnu postavu, zašto je ne uigravamo na prijateljskim utakmicama? Zašto na poslednjoj probi pred Zagreb startuje čovek koji ima suspenziju? Još važnije – zašto je prošlog maja isprobavana taktika sa 3 defanzivca u liniji (koja Srbiji sa ovim izborom igrača verovatno i najviše odgovara), da bi se od toga odustalo čim su krenuli takmičarski mečevi?
Najveći problem srpskog tima, što je i sâm selektor priznao, jeste nedovoljna efikasnost. Da li je u takvim okolnostima pametno igrati sa jednim napadačem, kao što Srbija realno igra sve vreme, pa je još taj usamljeni čovek najčešće neko ko po formaciji (na svim mečevima pre Zagreba kao napadača su startovali plejmejker Đuričić i Marković, koji je krilo ili drugi napadač).
Izbor napadača podvukao je još jedan problem – kada je na dolasku Mihajlović obrazlagao zašto neke igrače nije zvao, objasnio je da je osnovni kriterijum redovan nastup za svoje klubove. Onda je uskočio sebi u usta pozivajući igrače potpuno van takmičarske forme, čak i one koji još pošteno ni povredu nisu zalečili.
Uz sve to, upitan je i izbor rešenja u pojedinim mečevima. Vladimir Stojković je još jedan problematični lik srpskog fudbala, ali ako je već dobio poziv za meč, nije li logično da na Maksimiru brani on, koji podigne nivo za dve klase u velikim utakmicama (Braga – Zvezda, Srbija – Nemačka)?
Treba li nam možda epitaf?
No, najveća greška bila bi da pomislimo da je problem Siniša Mihajlović. Selektor je samo simbol i fasada svih problema u kojem je najlepša igra u našoj zemlji. Srpski fudbal je klinički mrtav. Neki njegovi delovi upadljivije žive samo zahvaljujući aparatima, kao Crvena zvezda, drugi još mogu da se prave da je sve u redu, ali budućnost ne postoji ni za koga.
U ovoj zemlji tim koji veže šest uzastopnih titula, redovno igra evropska takmičenja i prodaje igrače za solidne sume i dalje ne može da sakupi ni za plate radnicima, onaj drugi za šest godina od nule stigne do duga od tri godišnja budžeta, a na terenu i van njega ima autoritet taman koliko i ekipa iz balona. Treći najradije ne bi da se gura ni na drugo mesto, o prvom ne razmišlja. Sve ostalo je i tako stvar dogovora – ko će biti četvrti, deveti, ko ispasti, ko ostvariti promociju, ko se preseliti u susedno veće mesto i ko kome dati licencu za takmičenje u višem rangu. Sve može.
Nije problem u novcu, novca nema nigde izvan velikih fudbalskih sila (svakako ga nema u Crnoj Gori i BiH, pa vidite gde su oni u kvalifikacijama), a i tamo je broj velikih dužnika mnogo veći nego broj finansijski stabilnih. Pola rumunske lige je na ivici kolapsa, uključujući veliki Dinamo i sad već redovnog učesnika Lige šampiona CFR iz Kluža. U Bugarskoj se sprema fuzija dve od tri najveće ekipe, Hajduk preživljava samo zato što je kulturološki balkanski ekvivalent Barselone. Ferencvaroš je zbog dugova silne godine proveo u drugoj ligi, AEK se gasi.
Besparica je činjenica, ali nije novac ključna stvar koja nedostaje srpskom fudbalu. I nameštanje je činjenica, možemo se samo praviti da nije (o obimu i vrsti bi se dalo raspravljati), ali nije ni to presudan faktor. Najveći problem je što u ovoj zemlji ne postoje sistem i etičke norme, sistematski urušene u celom društvu. Ali fudbal je i na globalnom nivou paradigma društva, logično je što je i ovde tako.
Verovatno da bi najtalentovaniji klinci i da je ovde sve u redu rado prelazili u neku od najjačih liga, pogotovo kada bi ih zvali Čelsi, Mančester Siti, pa i famozna Fiorentina. I Holandija je razumna opcija, pola Evrope ide tamo da se fudbalski razvije, pre nego što privuče pažnju krupnijih riba.
Niko me, međutim, neće ubediti da je normalno da niko iz najtalentovanije Zvezdine generacije ne želi da potpiše ugovor sa klubom, da će nam koliko sutra pola reprezentacije činiti klinci koji su pre 17. rođendana otišli iz ove zemlje ne odigravši u njoj seniorski meč.
Ali zašto bi ostajali u zemlji, u kojoj je pola njihovih saigrača iz kadetskog tima kupilo mesto, dok je nekoliko sjajnih talenata otpalo jer nisu mogli ili hteli da plate? Zašto bi ostajali kada fudbal u Srbiji ne vode klubovi, treneri, predstavnici saveza, već menadžeri, koji im obećavaju da im sledi Nastasićeva ili Đuričićeva sudbina?
Gde smo pogrešili?
Kako je naš fudbal došao tu gde je sada? Nije potrebno biti previše pronicljiv da bi se krivac potražio na samom vrhu. Fudbalski savez Srbije kao krovno telo mora biti odgovoran zbog toga što je u svakom segmentu sve postavljeno pogrešno. I daleko od toga da je problem krenuo od sadašnjeg rukovodstva.
Izbori za čelne ljude Fudbalskog saveza Srbije redovno donesu seriju optužbi protiv većine kandidata, često potkrepljenih dokazima. Onda sve stane, delegati glasaju kako to obično delegati u ovim krajevima čine i ništa se ne menja. Koliko god da se loše radi, na ovim prostorima je prava kataklizma ako neko za života bude smenjen sa pozicije.
Nacionalne selekcije u svakoj siromašnoj zemlji imaju jasnu funkciju pijace, preko koje fudbaleri traže angažman u bogatijim ligama. Niti to važi samo za Srbiju, niti nas realno tu neko nešto pita. Malo je mesta na kojima je taj princip postao toliko bitan pri izboru igrača kao ovde. Javna je tajna da su i devedesetih silni igrači pozivani da bi ispunili kvotu nastupa za transfer u inostranstvo, a većina Jugoslovena bila je zabezeknuta što su još na SP u Italiji igrali selektorovi zemljaci i igrači po ključu, dok je najtalentovanija generacija na ovim prostorima u poslednjih pola veka sedela na marginama. Ipak, kada vidite koliko se poklapaju spiskovi reprezentativaca i klijenata jedne menadžerske agencije, morate da se zapitate. Nije naš posao da se bavimo istragom na tom polju, niti je ta podudarnost nužno loša – ne tako davno jedan ovdašnji košarkaški klub je ostvarivao fantastične rezultate iako su mu skoro svi igrači bili kod istog menadžera. Problem je što momci koje poziva Mihajlović ne prave rezultate.
Superliga živi u interregnumu – Zajednica superligaša ima samo formalnu vlast, ali se Savez meša u njeno funkcionisanje samo kada njemu odgovara. Broj klubova i sistem dugo se menjao iz godine u godinu, da bi dolazak sadašnje garniture doneo proširenje lige na 16 timova, u trenutku kada je svima bilo jasno da nemamo kvalitet ni za 12 (kad smo kod sistema, voleo bih da mi neko dâ racionalno objašnjenje za uvođenje dva meča u polufinalu kupa).
Način na koji se popunjava posebna je priča – donedavno Metalac i BSK, sada Donji Srem igraju na tuđim stadionima jer nemaju osnovne uslove za takmičenje. Stadioni Rada i OFK Beograda teško da bi igde van Srbije dobili dozvolu za takmičenje, a svi već znamo da će najdalje do 2016. bukvalno svi naši timovi (klubovi i reprezentacije) morati da rivale u međunarodnim mečevima dočekuju u inostranstvu, ukoliko se bar jedan stadion ne dovede u stanje skladno sa propisima UEFA.
Svako malo se pojavi neka ekipa koja odustaje od najvišeg ranga i svaki put su kriterijumi za popunu različiti. Svako dete u Srbiji zna da su u poslednje dve decenije brojni klubovi iznenada postajali bitni, a zatim igrali u najvišem rangu onoliko koliko traje politički uticaj njihovog „zaštitnika“. Ni to nije nužno problematično – većina srpskih klubova još je u državnom vlasništvu i nije sporno da lokalna zajednica ulaže u svoj klub. Problem je u tome što najčešće ne postoje ta ulaganja, već samo politički pritisak. To je i dalje manji problem nego ono što se dešava sa Smederevom, kojim niko ne želi da se bavi, ili još drastičnije, sa kragujevačkim Radničkim u finišu prošle sezone. Niko se nije pozabavio sudbinom kluba, koji je mesec dana pred kraj imao skoro obezbeđeno treće mesto, a završio šesti.
Nije bolja situacija ni u ženskom fudbalu. Žensku fudbalsku ligu tresu skandali, nekoliko klubova optužuje šampiona da im otima igračice protivno propisima, šampion traži zabranu rada drugoplasiranom, klubovi po unutrašnjosti traju dok je pojedinačni entuzijasta zainteresovan, a onda se gase.
Šta sad?
Možda bi bilo dobro da što pre krenemo sa čišćenjem svoje fudbalske kuće, ne mislim pri tom samo na ono što je izgrađeno u Staroj Pazovi (uzgred, da li je pri gradnji tamo neko vodio računa o tlu i kretanju vetrova?).
Kada prođe meč sa Škotima, Srbiji do leta preostaje još gostovanje u Briselu, a onda još tri jesenja meča u kojima treba pokušati da se dođe do trećeg mesta (sledi nam put u Vels), da bismo sačuvali koliko-toliko pristojnu poziciju pred neki budući žreb.
Nije realno da ijedan od tih mečeva, pogotovo one jesenje, na klupi dočeka Mihajlović. Prvo, potrošio je sve kredite još u Skoplju. Drugo, očigledno sebe smatra važnijim od tima – često imitira Murinjov trik, privlačeći svu pažnju na sebe. Kod Portugalca to je sredstvo da bi sačuvao igrače od pritiska; kod srpskog selektora sve više izgleda kao cilj.
Treće, ako bi svako ko prati fudbal u Srbiji napravio spisak od 25 najboljih srpskih igrača u ovom trenutku, sva je prilika da bi se na njima nalazilo i po desetak imena koja kod Mihajlovića nemaju mesta. Srbija nije Španija ili Nemačka, pa da zbog dubine sme da igra bez najboljih. Nasuprot tome, iz razgovora sa desetak kolega tokom dana, zaključio sam da tri Mihina startera niko ne bi ni pomislio da pozove. Kod svih su bila ista tri imena.
No, to ne sme da bude konačni cilj. Srpskom fudbalu treba kompletan restart. Novo rukovodstvo saveza, novo rukovodstvo lige, novi sistem takmičenja, novi sistem rada sa mlađim kategorijama, novi zakoni koji regulišu prava i obaveze klubova, stručnih lica, seniora i mladih igrača u razvoju.
Realno, moramo urediti i kompletne prateće aktivnosti, uključujući i rad novinara. Nigde na svetu novinari se ovoliko ne uzdržavaju od kritike, nigde na svetu savez, klubovi i pojedinci nemaju toliku moć onemogućavanja novinara u ozbiljno analitičkom radu. Mnogi bitni akteri ovdašnje fudbalske scene bi u Engleskoj ili Španiji bili razapeti zbog odnosa prema medijima. Ovde sve prolazi. a izvesno je da sami mediji i novinari snose poveliki deo krivice.
Nacionalni stadion je neophodan, domaćinstvo EP 2020. apsolutni prioritet, dileme tu nema. Međutim, taj stadion može samo da bude kruna kompletno promenjenog, na zdravim osnovama postavljenog sistema srpskog fudbala. Ako se na ovoj truleži bude gradio, znamo svi kako će se završiti.
Vremena za gubljenje nema. Ako je Mihajlovićeva i Karadžićeva teorija o tome da je prioritet EP 2016. godine (valjda zato što tamo ide duplo više ekipa iz Evrope nego u Brazil) zvučala bizarno pre godinu dana, sada bismo morali da budemo svesni da nam i za taj termin ističe vreme.
Pravi trenutak
Podršku sigurno nećemo dobiti iz Niona ili Ciriha, njima sasvim sigurno ovakvo stanje u srpskom fudbalu ne smeta. No, klima u svetskom, a posebno evropskom fudbalu se menja. Korupcionaške afere i skandali u koje su upletene svetska i evropska kuća fudbala izlaze na površinu gotovo svakodnevno.
S obzirom na ogromnu količinu novca koja se u poslednje dve decenije slila u svetski fudbal, malo je verovatno da će klubovi, kao osnovni ulagači, još dugo dozvoljavati da im neko uzima procenat svih prihoda i bez nadoknade pozajmljuje sredstva za rad.
Kada dođu promene, ključno je ne vezivati se pogrešno – srpska košarka krvavo je platila jednu pogrešnu odluku, kada je u sukobu FIBA i ULEB odabrala stariju organizaciju. Tu školu plaćamo i danas, primorani da dok cela Evropa igra u ligama koje pripadaju klubovima-učesnicima, mi igramo u ligi privatnih lica iz susednih država.