Najlakše mi je da kažem da bi Crvena zvezda bila prvak da sam ostao, ali lopta je okrugla i sve je moguće
Vladimir Petrović Pižon počeo je 2010. kao trener Crvene zvezde, a završio je na mestu selektora reprezentacije Srbije. Neki bi rekli – ništa čudno, to je logičan napredak u karijeri.
Petrović je, međutim, prevalio drugačiji put. Sa mesta šefa struke crveno–belih smenjen je u trenutku kad je imao dva boda prednosti u odnosu na najvećeg konkurenta u domaćem prvenstvu – Partizan.
Teška srca, po malo i povređen, napustio je Beograd i otišao u Rumuniju, gde je preuzeo Temišvar.
Da se kolo sreće, ipak, okreće, shvatio je krajem septembra, kada je dobio poziv iz FS Srbije da preuzme državni tim.
Svestan da ga očekuje težak zadatak, hrabro se latio posla, ali umesto očekivane pobede protiv Estonije, usledio je bolan poraz na selektorskom debiju, a onda i prekid u Đenovi.
Po čemu ćete pamtiti 2010. godinu?
– U svakom slučaju po izboru na mesto selektora reprezentacije Srbije, ružnim scenama iz Đenove i zvižducima protiv Estonije. Mislim da nisu bili upućeni samo Stojkoviću, već celoj reprezentaciji. Takav sam osećaj imao. Iskreno, nisam mogao ni da zamislim da tako nešto može da mi se dogodi na debiju i jednoj ozbiljnoj reprezentaciji kao što je naša. Možemo mi nekoga da ne volimo, ali kad igra nacionalni tim, onda je to ispred pojedinca – ističe Vladimir Petrović Pižon.
Da možete da vratite vreme, šta biste promenili u minuloj godini?
– Žao mi je što smo izgubili od Estonije. Ne kažem da se to desilo zbog publike, ali kad bi dublje razmišljali o tome, onda bismo došli do zaključka da smo poraženi zbog loše atmosfere. Ne pravim sad alibi, jer u sebi, ipak, prvo tražim krivca. Možda danas ne bi igrali u onom sastavu, možda bi neke igrače ostavio na klupi.
Da li ste posle smene u Crvenoj zvezdi mogli da pretpostavite da ćete u oktobru biti promovisani u selektora Srbije?
– Najveća želja u životu mi je bila da postanem selektor reprezentacije Srbije. Posle odlaska iz Zvezde o tome nisam razmišljao, ali kada se ukazala šansa, onda mi je zaista bilo drago.
Smatrate li to najvećim uspehom u trenerskoj karijeri?
– Za svakog trenera je najveći uspeh kada dođe na mesto selektora nacionalnog tima. Možda nisam imao velike rezultate i nisam mnogo radio u Srbiji, ali zato jesam u inostranstvu. Smatram da sam preko granice napravio nešto vredno, osvojio sam dva prvenstva u dve zemlje, Kini i Belorusiji. Žao mi je što u Srbiji, ipak, nisam kao trener udario jači pečat.
Da ste ostali na Marakani, da li bi Crvena zvezda osvojila titulu?
– Nisam takav čovek da pričam šta bi bilo da sam ostao. Najlakše mi je da kažem da bi Crvena zvezda bila prvak, ali lopta je okrugla i sve je moguće. Danas svi igraju fudbal, ne mogu da tvrdim da bismo osvojili titulu. Šta bi se desilo na kraju videli bismo, međutim, ono što moram da istaknem jeste dobra atmosfera u ekipi.
Moreira doneo prevagu
Partizan je već nekoliko godina dominantan u odnosu na Crvenu zvezdu. U čemu je snaga crno–belih u odnosu na vaš bivši klub ?
– Napravili su bolji izbor igrača prilikom kupovine. Mislim da je Moreira doneo prevagu Partizanu, ne pričam samo o jednoj sezoni.
Stanković i Vidić najbolji u 2010.
Ko je od srpskih igrača u inostranstvu, a ko u domaćem prvenstvu, obeležio 2010. godinu?
– Na prvom mestu je Dejan Stanković, osvojio je sve trofeje, a za njim i Nemanja Vidić, koji je postao kapiten Mančester Junajteda. Po meni, najbolji je onaj koji osvaja trofeje! Iz domaćeg prvenstva teško je izdvojiti nekog ko je bio toliko superioran u svojoj ekipi. Igrači iz domaće lige morali bi dobro da razmisle o ovome što pričam. Ako žele da se nametnu, moraju da budu najbolji u svojim klubovima, da vuku ekipu, da se to vidi na terenu, da budu nosioci igre, da se vidi neka razlika u odnosu na ostale.
