Kad je pre dve godine, 19. avgusta 2008, Radomir Antić prihvatio poziv predsednika FSS Tomislava Karadžića i odlučio da preuzme nacionalni tim, na manje od dve nedelje uoči starta kvalifikacija za SP, retko ko je verovao da, bez obzira na bogato trenersko iskustvo, može da Srbiju odvede u Južnu Afriku.
Osim atmosfere, poljuljane debaklom u kvalifikacijama za EP i lošom selekcijom tima od prethodnika Havijera Klementea, Radomir Antić je paralelno morao da formira takmičarsku ekipu i vraća poverenje u nacionalni tim.
Počelo je sa 2:0 protiv Farskih Ostrva i svega 12.000 gledalaca, a završilo se sa fantastičnih 5:0 protiv Rumunije i krcatom Marakanom, čije tribine su bile tesne i za više od 100.000 gledalaca.
Antić je u međuvremenu polako, ali sigurno formirao tim, ispravljajući greške u hodu, kao što je naknadno pozivanje Milana Jovanovića za meč sa Faranima i njegovo ekspresno ubacivanje u startnih 11. Antić je „izmislio” i Milijaša, jednog od naših najvažnijih igrača u kvalifikacijama, pa Obradovića, Lukovića, Subotića, konačno i Petrovića i Ninkovića.
Ono što je bilo posebno važno, Srbija je igrala napadački, bilo je milina biti Srbin u Beču, kada su Orlovi pregazili Austriju 3:1, ili u Konstanci kad je pobeđena Rumunija 3:2. Čak i protiv Francuza u Parizu, uprkos porazu (1:2), videlo se da Antićeva Srbija nije inferiorna i da nacija ima pravo da se nada mestu u Južnoj Africi.
Posle početne euforije, u finišu kvalifikacija isplivali su na površinu i prvi problemi. Austriju na Marakani uz mnogo sreće uspeli smo da dobijemo i već tada bilo je jasno da se naši igrači teško nose sa pritiskom. Posebno je to došlo do izražaja protiv Francuza na Marakani iako sa igračem više, Srbija je jedva izvukla bod (1:1).
Orlovi su protiv Rumuna bili odlični, „petardom” overili istorijski plasman na Mondijal, pa poraz u sibirskim uslovima u Litvaniji, na kraju kvalifikacija niko nije ozbiljno shvatio. Visok rejting gradile su i pobede u prijateljskim mečevima, sa Severnom Irskom, Južnom Korejom i Alžirom.
I onda kada smo očekivali najviše, nešto je postalo „trulo”. Alarm je upaljen već posle poraza od Novog Zelanda (0:1) i remija sa Poljskom (0:0), tokom priprema u Austriji, ali je atmosfera donekle popravljena pobedom protiv Kameruna, za srećan put u Afriku.
Antićeve najveće greške dolaze po ispadanju sa šampionata sveta. Ajde još i da razumemo selektora što je psovao sudiju Lariondu, posle meča sa Australijom, jer su emocije bile vruće i svi smo videli da je Srbija oštećena za penal, ali hvalisanje po dolasku u Beograd, kako je na španskom rekao sve što je imao urugvajskom sudiji, koštaće ga preskupo.
I ne samo njega, nego i srpski fudbal, jer bez obzira na sve, Radomir Antić je bio sjajan selektor, pa i kada bude smenjen niko mu neće reći da je otišao, jer je slabo radio posao, već zato što nije mogao da radi.
DOBRE STVARI
1. Vratio pozitivnu atmosferu u reprezentaciju.
2. Vratio poverenje naroda u nacionalni tim, što je rezultiralo punim stadionima u finišu kvalifikacija.
3. Napadačka igra koja je kao proizvod imala sjajne predstave protiv Austrije, Rumunije, posebno u Beogradu kada je overen plasman na Svetsko prvenstvo.
4. Potpuna afirmicija igrača koji su pre njegovog dolaska bili u drugom planu – Krasića, Jovanovića, Lukovića, Subotića, Kolarova, Milijaša…
5. Podmlađivanje tima, uvođenjem u reprezentaciju Petrovića, Ninkovića, Obradovića…
LOŠE STVARI
1. Ziheraška taktika u najvažnijim utakmicama (protiv Francuske i Nemačke, Srbija se branila sa igračem više, a protiv Gane igrala na bod).
2. Loše pripreme u Austriji, pa su igrači na Mondijalu delovali iscrpljeno. Kao posledica stigao je pad u drugom poluvremenu protiv Australije.
3. Preemotivno shvatanje kritika u štampi i izbegavanje novinara u Južnoj Africi.
4. Izostala je samokritičnost pošto nije hteo da preuzme ni minimalnu odgovornost za neuspeh u Južnoj Africi.
5. Psovanjem sudije Larionde doveo sebe u bezizlaznu situaciju, a samim tim napravio problem i reprezentaciji.
