Protekao je čitav vek od trenutka kad je odigran prvi zvaničan meč naše reprezentacije. U tom veku se desio i Drugi svetski rat, koji je bio mnogo razorniji od Prvog.
A upravo nakon tog velikog sukoba formirana je i prva fudbalska krovna organizacija na južnoslovenskom prostoru. Naime, iako je zvaničan naziv države bio Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, u kafani „Medulić“ u Zagrebu formiran je 13. aprila 1919. godine Jugoslavenski nogometni savez (JNS), čiji je priznati pravni naslednik, čudno ali istinito, današnji Fudbalski savez Srbije, a inicijatori su bili 16 delegata osam zagrebačkih klubova. Tako je rođena jugoslovenska reprezentacija, deceniju pre nego što će zajednička država svih Južnih Slovena dobiti ime Jugoslavija.
Godinu dana kasnije na programu su bile Olimpijske igre u Anversu, gradu koji nam je poznatiji po imenu Antverpen. Čak i da su članovi fudbalske reprezentacije, a jedino njih je za predstavnike Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca odredio te 1920. osnovani Jugoslovenski olimpijski odbor (JOO), imali kvalitet da postignu ozbiljniji uspeh, put u Belgiju bi zbog nedostatka finansijskih sredstava bio podvig ravan osvajanju Mont Everesta na biciklu.
I tada su, kao i danas, postojali izuzeci koji potvrđuju pravilo, pa je našoj selekciji, uprkos tome što JNS nije bio član FIFA, dozvoljeno učešće na najvećoj planetarnoj smotri. Da li su za fudbalski tim zemlje na čijem čelu su stajali Karađorđevići ’’zalegli’’ političari bliski dvoru, tadašnji tajkuni ili neko treći nije bitno, važno je da su JNS i JOO obezbedili 35.000 francuskih franaka i zemlja Beneluksa je postala ’’obećana’’ za naše fudbalere, pošto ih je čekao debi, ne samo na Olimpijskih igrama već uopšte.
Kao u vozu s manjkom sedišta, deo potencijalnih reprezentativaca je na probnom meču morao da se dokaže i obezbedi sebi mesto u kupeu odnosno na terenu, a da bi se saznalo čije ime će biti na spisku putnika za Anvers, organizovana je izborna utakmica 22. avgusta na Maksimirskom igralištu u Zagrebu.
’’Beli’’ su golom razlike (2:1) bili bolji od kombinovane postave koju si činili fudbaleri iz Beograda i Zagreba, a oni su igrali u crvenoj opremi. Golove za pobedničku ekipu postigli su Emanuel Perška i Ivan Granitz, dok je Jovan Ružić odbranio čast poraženih i pogotkom ’’čekirao’’ sebi kartu i mesto u društvu koje je s klupe predvodio selektor, ili kako se tada govorilo savezni kapiten, Veljko Ugrinić.
Televizije i Interneta u to vreme nije bilo, pa je svaki članak u novinama značio mnogo – kako igračima i funkcionerima, tako i javnosti, jer bi u suprotnom ovako bitni trenuci za istoriju jugoslovenskog, samim tim i srpskog sporta, ostali nepoznati.
Iz tog razloga je list ’’Jugoslovenski šport’’ objavio imena članova delegacije olimpijskog tima Kraljevstva SHS. Bučar, Jakovac, Kostić i Pandaković predstavljali su JOO, a sa njima su iz Zagreba na put u Belgiju krenuli igrači: Dragutin Vrđuka, Rudolf Rupec, Emil Perška, Dragutin Vragović, Ivan Granitz i Jaroslav Šifer (svi članovi Građanskog), Konkordiju (Concordia) su predstavljali Josip Šolc, Slavin Cindrić i Artur Dubravčić, Vjekoslav Župančić je ’’branio boje’’ HAŠK-a, a članovi reprezentacije koji su iz Beograda krenuli ranije bili su: čuvar mreže BSK-a Nikola Stanković, njegovi saigrači Andreja Kojić i Nikola Simić, BUSK su predstavljali Jug Nikašinović i Branimir Porobić, dok je SK Jugoslavija ’’selektirala’’ Jovana Ružića i Mihaila Jovanovića – Džoru.
Jednog igrača dala je i Slovenija, u pitanju je bio Stanislav Tavčar (igrač HAŠK-a tada), dok su podršku kolegama kao navijači na licu mesta pružali Boško Simonović iz BSK-a i Radovinović, član Građanskog. Još jedan Slovenac, funkcioner JOO Bloudek, ’’pojačao’’ je tehnički deo naše sportske porodice. Uz podršku osnivača Jugoslovenskog olimpijskog odbora Svetomira Đukića, s kojim su se videli u Beču, delegacija još uvek mlade države se posle dugotrajnog žuljanja na neudobnim klupama u vozu stigla na odredište.
Već pri dolasku sačekalo ih neugodno iznenađenje. Članovi naše i čehoslovačke delegacije su saznale da je žreb za utakmice obavljen bez njihovog prisustva. Tako je ispalo da je bratska slovenska zemlja, koja je „rođena“ iste godine kad i KSHS, morala da igra protiv nas. Prema pisanju lista „Ilustrovana športska revija“, Čehoslovacima je bilo neprijatno zbog toga. Da muke budu veće, pobrinula se činjenica da osim što su odmah morali imenovati sastav, naši nisu imali kompletnu opremu. S obzirom na nedostatak novca, umesto predviđenih dresova u bojama državne zastave (plavo, belo, crveno), koje je JNS unapred odredio, reprezentacija KSHS igrala, kakve li simbolike, koristila opremu u boji koja simbolizuje siromaštvo – beloj. Mukama se kraj i dalje nije nazirao. Trebalo je u samom Anversu obezbediti cipele (kopačke), da bi vrhunac problema predstavljao amblem na dresu, a on je rešen na volšeban način. Tipično srpski, iako nisu igrali samo Srbi.
Posle današnje zastave Rusije, koja je nastala po uzoru na jednu sa holandskih brodova, ovaj sastav našeg izabranog tima iskoristio je takođe obrnutu zastavu Kraljevine Holandije i u bitku za čast fudbalske otadžbine ’’beli’’ su krenuli hrabro, mada neispavani jer san i vojnički kreveti na kojima su proveli noć malo toga zajedničkog imaju.
Na malom terenu, zalivenom ’’velikom’’ kišom, 28. avgusta 1920. kopačkama je ogrebana prva stranica istorije fudbala za državu formiranu u decembru dve godine pre toga.
Svedoka malo, svega 600, ali zato golova mnogo. I previše s obzirom da su lopte završavale samo u mreži Dragutina Vrđuke. Osim njega, postavu su činili Vjekoslav Župančić, Jaroslav Šifer, Stanislav Tavčar, Slavin Cindrić, Rudolf Rupec, Dragutin Vragović, Emanuel Perška, Artur Dubravčić, Ivan Granitz i Jovan Ružić.
Na suprotnoj strani terena bio je veoma jak sastav Čehoslovačke: Klapka, Pospišil, Hojer, Perner, Pešek, Kolenaty, Škvajn, Vanik, Pilat, Janda, Sedlaček, koji je predvodio najbolji igrač Karel Pešek zvani Kada.
Da li je Pešekov nadimak uticao da njegovi igrači istuširaju mlazom golova ’’kraljeviće’’ nije nam poznato, a baš to se desilo na stadionu FK Antverpen u prepodnevnim časovima. Čast da u 10 časova označi početak susreta imao je domaći sudija Rafael van Prag.
Najbolji prikaz utakmice dao tadašnji list pod nazivom „Ilustrovana športska revija“, koja je nakon Olimpijskog turnira dala iscrpan izveštaj. Navodi se da se, uprkos tome što je teren bio klizav i mekan, igra lepo razvijala i da su oba tima poznavala (demonstrirala) moderan fudbal s kratkim dodavanjima. Naši se u uvodnim minutima srčano drže i dolaze često pred gol protivnika. U početku odbrana Čeha biva nesigurna, a naši nemaju sreće u napadu. Kad je tako, onda prvo i nepisano pravilo fudbala sledi. Na nesreću, postojala je i uvertira u glavni čin. Već u 10. minutu Janda u duelu pada na Rupeca i on mora izaći van igre zbog povrede.
Rupec napolje, lopta unutra. U mrežu iza Vrđukinih leđa. Igrač manje u ekipi Veljka Ugrinića, ali zato golova na kontu Čehoslovaka previše. ’’Jugosloveni’’ hrabri uprkos deficitu u broju igrača od 10. minuta. Nedovoljno jer rival postiže golove kao na traci. Publika voli moćnije, jače, pa je i publika na strani Čehoslovaka. Soliranje je bila boljka naših igrača čak i u to vreme. Najbolje je to opisao belgijski dnevnik „La derniere Heure“, u čijem tekstu je stajalo da ’’Jugosloveni’’ igraju smelo ali individualno. Pred kraj poluvremena Vrđuka onemogućuje protivnika da uveća vođstvo. Vanik, Janda i Sedlaček praktično već u prvom delu igre rešavaju pitanje pobednika.
U drugom poluvremenu kapiten Ture Dubravčić, koji je igrao u napadu, prelazi na mesto centarhalfa. Nakon nekoliko minuta u drugom poluvremenu Čehoslovaci postižu i četvrti gol i postaju apsolutni gospodari na terenu, zatim se naša mreža trese još dva puta, dok još jedan siguran gol ponovo sprečava Vrđuka, da bi na kraju iz penala Vanik postavio konačan rezultat.
Ubedljiv poraz je bio samo stepenica na putu do uspeha koji je došao 10 godina kasnije u Montevideu.
Mora se i gubiti da bi se naučilo kako se pobeđuje.
Pišu: Nebojša Jakovljević, Dragan Stojić (www.exyufudbal.in.rs)
