Tole, njegovi selektori samoubice, njegove jagnjeće brigade i veliki broj ovih igrača imaju nešto zajedničko – gubitnici su
Pet do 12 je davno bilo. Još malo će da nas lažu, pa ćemo opet ukrug.
Srbija neće igrati na Evropskom prvenstvu, biće ovo treće veliko takmičenje zaredom koje ćemo propustiti.
Otkako se lopta zaktorljala na ovim prostorima i otkako postoji ova naša reprezentacija kako god da se zvala i koju god himnu, dres ili grb da je imala, nikada nije bila toliko nesposobna da tri puta zaredom propusti veliko takmičenje. Osim na početku devedestih kada zbog sanckija nije ni mogla da igra.
To su činjenice i tako će istorija jednog dana kazivati. Tako će se pamtiti Tomislav Karadžić. Njegove jagnjeće brigade što proputovaše ceo svet i njegovi selektori samoubice iza kojih se on kukavički krio godinama dok nam je sahranjivao fudbal. I na kraju, tako će se pamtiti ova generacija igrača. Kao zvanično najgora u istoriji fudbala na ovim prostorima. Gori od njih nikada nisu igrali fudbal za ovu državu. Oni su navikli da ih nema u albumima sa sličicama. Možda zato i igraju dobro po klubovima, jer uglavnom prvi i sveži dođu na pripreme. Oni se svako drugo leto pošteno odmore i nagledaju fudbala na TV.
Teorija još postoji. To su neke kombinacije da moramo da pobedimo Albaniju, Portugal i Jermeniju, pa da Albanci onda gube kao što to radi naša reprezentacija itd. To je teorija i nije isključeno da će neki bestidnik da zavapi i pozove se na nju.
Srpski fudbal je i zaslužio da mu se presudi baš u Albaniji. Da se baš tamo stavi tačka na ovo mračno doba koje traje evo već petu godinu.
Do tada, ko zna šta će biti. Dok je nedavno pušio tompus i igrao karte u svom hotelu na Paliću, Toleta su pitali: Dokle ćeš više čoveče?
„Dok dišem“, odgovorio je uz ciničan kez valjda svojstven rimskom imperatoru koji će sve podanike baciti lavovima i zapaliti grad čuvajući presto.
Ne vidi se ni perspektiva od onih što hoće da ga smene. Pošteni i finansijski obezbeđeni fudbalski ljudi su se distancirali od srpskog fudbala kao od gubavca. Stankoviću, Vidiću i kompaniji ne pada na pamet da se vraćaju. Oni što su ostali u Srbiji uglavnom nešto menadžerišu, a makar nam toga ne fali u reprezentaciji. U fudbalu nažalost nema hrabrih ljudi kao što je Sale Đorđević.
Ako ništa drugo, makar ovi klinci s vremena na vreme vrate neku nadu. Učine nas ponosnim, pokažu da Srbi umeju da igraju fudbal i da ovde ljudi vole fudbal. Vole ga i kada je u tri ujutro.
I koliko god je normalno i prirodno što nestrpljivo čekamo da zaigraju u A timu, tolika je i bojazan da će nam i njih pokvariti. Sada će ovi najgori početi da se kriju iza klinaca. Isti oni što su govorili da rezultat u omladinskim kategorijama nije prioritet jer tobože mi kao imamo neki projekat sa A timom.
Ostaju nam ovi najgori. Valjda će se posle Albanije zaglaviti u močvari koju prave godinama. Jedan pod jedan. I Tole. I dizači ruku što na gostovanjima dremaju dok traje utakmica od silnih i obilnih obroka na račun kuće. I selektor „dobar čovek iz Javora“ Ćurčić koji ih slepo sluša. I splavari što ih najviše pamtimo po slikama De Nira i Tajsona na majicama kada se okupe u Toletovoj kući fudbala.
Samo još do Albanije. Tada će se upisati u istoriju kao najgori. Do tada im ostaje da se sakriju u utakmici protiv Jermenije kada će svi zajedno bežati na neki stadion gde će ih najmanje izviždati.
