Ivković Milutin

	Ime i prezime						Milutin Ivković – ‘Milutinac’
	Rođen						03/03/1906 † 25/05/1943
	Mesto u timu						Odbrana
	Utakmica za reprezentaciju						40
	Golova za reprezentaciju						2 autogola
	Debitovao						28/10/1925
	Igrao u klubovima						Obilić (Beograd), SK Jugoslavija (Beograd), BASK (Beograd)

 

Rođen 3. marta 1906. u Beogradu, streljan 25. maja 1943. godine u Jajincima (kraj Beograda).

Njegov otac Jovan Ivković, bio je oficir kraljeve vojske, a majka Mila, najstarija ćerka slavnog vojvode Radomira Putnika. Najranije detinjstvo proveo je u Nišu i Kragujevcu, gradovima u kojima je službovao njegov otac, uz tri sestre i dva mlađa brata. Porodica nije bila tako imućna zbog ranog penzionisanja pukovnika Jovana Ivkovića. Iako nosilac Karađorđeve zvezde i Legije časti, zbog izvesnih neslaganja sa kraljem Aleksandrom, otac Jovan je penzionisan 1921. godine, u 45. godini života. Da bi prehranio mnogobrojnu porodicu i iškolovao svoju decu, bio je prinuđen da radi kao činovnik u Savezu srpskih zemljoradničkih zadruga.

Milutin Ivković je od početka pokazivao osobine i mentalno i fizički vrlo zdravog deteta. Važio je za vrednog i radnog dečaka koji se vrlo rano uhvatio u koštac sa životom i porodičnim problemima. Bio je velika pomoć roditeljima; bio je predvodnik mlađe braće i sestara. Pravdoljubivost i ponositost mu je od početka bila jedna od glavnih osobina. Vaspitavan je u rodoljubivoj porodici, tako da je već tokom Prvog svetskog rata, iako mali, pružao otpor neprijatelju na svoj način. Na času pevanja, kada je morala da se peva austrougarska himna, demonstrativno je pevao himnu “Bože pravde” i bivao zbog toga kažnjen. Za vreme okupacije, učestvovao je sa drugovima u skidanju telegrafskih i električnih žica u ulici Miloša Velikog. Na kraju rata 1918. godine, oduševljen pobedom, samoinicijativno je poveo mlađu braću, od devet i šest godina, u susret oslobodiocima Beograda i sa njima ušao u grad. Imao je tada samo dvanaest godina.

 

Milutinac – fudbaler i lekar

Počeo je da igra fudbal veoma rano, odmah po završetku rata. Prvi klub mu je bio maleni “Obilić“, a nešto kasnije, 1920. godine je zaigrao u podmlatku “Jugoslavije”. Posle samo dve godine, u svojoj 16. godini, kao izuzetno talentovan i fizički spreman prelazi u prvi tim i igra svoju prvu utakmicu 19. novembra 1922. Zauzimao je poziciju levog ili desnog beka i nije je napuštao do kraja svoje fudbalske karijere. Sa ovim timom, 1924. i 1925. godine, oba puta u Zagrebu, osvaja titulu prvaka države. Za prvu selekciju „Jugoslavije“ odigrao je 233 utakmice, a za reprezentaciju grada Beograda 42. Bio je stub odbrane i nosilac tima.

Na terenu je bio pravi sportista, borio se do zadnjih atoma snage, ali uz puno uvažavanje svojih protivnika. Bio je prek samo kada je izazvan, pravedan ali nikada grub. Prvi je na terenu izveo udarac „makazice“. Mogao je sam da zadrži čitavu protivničku navalu, pa otuda i nadimak „državna kočnica broj jedan“ i epitet „jednog od najboljih bekova svih vremena“. Koliko je bio fizički spreman i jak, govori i sledeća anegdota. Tokom gostovanja sa svojim timom u Zrenjaninu, na gradskom trgu, prisustvovali su velikoj rvačkoj reviji jedne profesionalne trupe. Glavna atrakcija je bio izvestan crnac, šampion među njima, i nudili su bogatu premiju onome ko ga pobedi. Na iznenađenje svih, Milutinac se bez oklevanja uhvatio u koštac sa njim i pobedio, a premiju mu velikodušno poklonio.

Za sve to vreme nije zapostavljao svoje školovanje. Uspešno je završio gimnaziju, a 1925. godine upisao Medicinski fakultet u Beogradu. Prvi semestar završava u Beču i baš tu dobija ponudu od fudbalske reprezentacije Jugoslavije da stupi u njihove redove. Debitovao je u utakmici protiv Čehoslovačke, 28. oktobra 1925. godine. 39 puta je obukao državni dres, a od toga 18 puta na ruci nosio kapitensku traku. I tokom studija nastavlja da igra u timu „Jugoslavija“ sve do 1930. godine. Tada, zbog izvesnih nesuglasica sa rukovodstvom, napušta svoj dugogodišnji klub i prelazi u „Soko“. („Soko“ nešto kasnije menja naziv u BASK). Iako je imao dosta ponuda za prelazak u šampionske klubove, prvo od konkurentskog BSK-a, a potom i od strane zagrebačkih klubova „Građanski“, „Konkordija“ i HAŠK, bira osrednji beogradski tim, smatrajući da nije pošteno prema svom bivšem klubu da pojača tim njihovih glavnih konkurenata.

Najznačajnije utakmice u njegovoj fudbalskoj karijeri bile su odigrane na Prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine. Bio je jedan od dvadesetorice veličanstvenih koji su doneli svojoj zemlji bronzanu medalju i upisali se zlatnim slovima u istoriju našeg fudbala. Tada je odigrao i utakmicu svog života protiv Brazila, koji je pored Urugvaja i Argentine, važio za velikog favorita. Profesor dr Mihajlo Andrejević, vođa puta našeg tima, mnogo kasnije je zapisao: „Mislim da nikada više u mom sportskom životu nisam video tako uspešnu odbranu, kao što je bila ova naša u Montevideu u igri sa Brazilcima, iako sam i do tada, a i kasnije gledao mnoge naše dobre utakmice i u našoj zemlji i inostranstvu. Dominacija brazilskih igrača na ovoj utakmici bila je velika, ali je bio veliki i veličanstven otpor naše odbrane“.

Mesec dana posle povratka iz Montevidea, 1. oktobra 1930. godine, venčao se u Novom Sadu sa Elom Pops, dvadesetjednogodišnjom studentkinjom prava, ćerkom uglednog beogradskog advokata Fridriha Popsa. Bila je nežna, lepa i veoma obrazovana mlada žena, govorila je tri strana jezika i perfektno svirala klavir.

Sledećeg leta, 2. jula 1931. godine diplomirao je na medicinskom fakultetu i odmah otišao na odsluženje vojnog roka, prvo u Glavnu vojnu bolnicu u Beogradu, a zatim u Crni lug, u Sloveniju. Te godine mu se rodila kći Gordana, a tri godine kasnije i druga, Mirjana. Po povratku iz vojske i obavljenom lekarskom stažu, otvara privatnu ordinaciju u Dobračinoj ulici, a nešto kasnije, po završenoj specijalizaciji iz dermatovenerologije i specijalističku ambulantu na drugom spratu robne kuće „Ta-Ta“ na uglu Knez Mihalove i Obilićevog venca.

Poslednju utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije, 40. po redu, igrao je 16. decembra 1934. godine u Parizu, protiv reprezentacije Francuske. Interesantan je podatak da je za sve vreme igranja u reprezentaciji postigao samo dva gola i to dva autogola.

Nastavio je da igrao za BASK sve do 1938. godine, kada je zbog porodične tragedije definitivno prestao sa aktivnim bavljenjem sportom. Supruga Ela umire od tuberkuloze i on ostaje sam sa dve devojčice. Jedna je imala sedam, a druga samo četiri godine. Od velike pomoći u podizanju dece bila je njegova majka Mila, koja je doživela duboku starost (umrla je 1975. godine).

 

Milutinac – levičar i patriota

Oduvek je bio simpatizer komunističkog pokreta. Prvi susret sa Komunističkom partijom Jugoslavije (KPJ) imao je pri potpisivanju rezolucije o bojkotu Olimpijskih igara u Berlinu, koja je objavljena u listu Politika 5. aprila 1936. godine.
Rezoluciju je potpisalo preko sto sportista, a ime Milutina Ivkovića, bilo je na četvrtom mestu. Dve godine kasnije, postaje glavni i odgovorni urednik lista „Mladost“, glasila Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). U njemu piše članke vezane za sport i sportsku problematiku. Njegovo oštro pero kritikuje pojavu profesionalizma i politizacije sporta, tako da se mnogi članci mogu odnositi i na današnje vreme. Iako je bio glavni i odgovorni urednik, uređivanjem časopisa bavili su se uglavnom drugi. Međutim, bilo je važno da čovek njegovog ugleda i popularnosti, nekompromitovan kod policije bude na čelu lista. Posle izdatih osam brojeva, juna 1939. godine, list „Mladost“ ipak biva zabranjen.

U martu 1941. godine, kao poručnik rezervnog sastava jugoslovenske vojske, biva pozvan na vojnu vežbu u okolinu Leskovca. Sa terena piše svaki dan svojim ćerkama nežna pisma, puna brige i saveta za njihovo zdravlje i pravilan razvoj. Po povratku sa vojne vežbe, u već okupiranom Beogradu intenzivira svoju saradnju sa KPJ. Preko ilegalca Bore Romića, koji je bio veza sa komitetom, obaveštava ih o značajnim događajima i ljudima u okupiranom Beogradu. Od pacijenata i svojih klupskih poznanika koji su bili u bliskoj vezi sa Specijalnom policijom saznaje značajne informacije. U krugu svojih prijatelja sakuplja priloge za narodnu pomoć.

Međutim, ove aktivnosti nisu ostale nezapažene od strane Specijalne policije. Naime, još pre šestoaprilskog rata, u sedištu Gestapoa u Berlinu, sačinjena je po abecedi poternica sa imenima ljudi protiv kojih je trebalo preduzeti mere posle okupacije Jugoslavije. Na 66. strani te poternice nalazilo se i ime Milutina Ivkovića. Nemačka policija je potpuno bila obaveštena o svim njegovim predratnim levičarskim aktivnostima i sugerisala je beogradskoj policiji da ga odmah stavi pod prismotru. U arhivama Gestapoa i Specijalne policije posle rata pronađeni su svi izveštaji o kretanju i aktivnostima, privođenjima i saslušanjima, kao i pretresima ordinacije, koje su pisali agenti zaduženi za Milutinca. Znao je i sam da ga prate, ali na predloge komunista da ga sklone i prevedu u neki od partizanskih odreda, odgovarao je negativno. Nije želeo da napusti Beograd i svoje devojčice.

Posle kapitulacije Italije, Romelovog poraza u Africi, napredovanja savezničkih snaga, sve snažnijeg partizanskog pokreta u Jugoslaviji, 1943. godine, Hitlerova politika odmazde postaje još agresivnija. U toj besomučnoj nacističkoj hajci i čistki pozadine, pored stotine rodoljuba stradao je i Milutinac. U svojoj arhivi, pedantni Nemci i o ovome su ostavili precizne, hronološki složene izveštaje.

7. maja 1943. godine SS podoficir Fišer predlaže Ivkovićevu egzekuciju, 18. maja daje svoju saglasnost šef referata Gestapoa Karl Ditges. 24. maja u 23 časa i 45 minuta Milutin Ivković je uhapšen, a u logor na Banjicu doveden u ponoć. U 10 minuta posle ponoći, popunjen je logorski formular, a šest časova kasnije 25. maja Milutinac je streljan.

Logoraš, očevidac njegovog odvođenja na gubilište, Dragoslav Rakonjac, opisao je poslednje trenutke dr Milutina Ivkovića. Prilikom uvođenja u kamion, ruku vezanih žicom, poluodeven, prilikom prolaska pored omraženog šefa beogradske policije Vujkovića, pljunuo ga je u lice i bosom nogom snažno udario u stomak. To je bio poslednji šut slavnog fudbalera. Plašeći se reakcije beogradske javnosti, koja je Milutinca stvarno volela, o njegovoj smrti se prilično dugo ćutalo. Obaveštenje da je umro, Ivkovićeva porodica, dobila je tek godinu dana kasnije od nemačkog Crvenog krsta.

Kao počast velikom fudbaleru i rodoljubu, Fudbalski savez Srbije, na stadionu JNA 1951. godine, postavio je spomen ploču sa imenom i prezimenom Milutina Ivkovića. Mnogi domovi zdravlja u Beogradu i beogradskim prigradskim naseljima nose njegovo ime. Takođe, ulica koja prolazi pored današnjeg stadiona fudbalskog kluba „Partizan” nosi ime Dr Milutina Ivkovića. Na ovaj način se Beograd odužio slavnom fudbaleru.

 

Utakmice reprezentacije Jugoslavije u kojima je nastupao:

PU	28.10.1925	Čehoslovačka	–	Jugoslavija	7-0	(5-0)
PU	04.11.1925	Italija	–	Jugoslavija	2-1	(2-1)
PU	30.05.1926	Jugoslavija	–	Bugarska	3-1	(0-1)
PU	13.06.1926	Francuska	–	Jugoslavija	4-1	(3-1)
PU	28.06.1926	Jugoslavija	–	Čehoslovačka	2-6	(2-5)
KPZ	05.10.1926	Jugoslavija	–	Rumunija	2-3	(0-1)
KPZ	10.05.1927	Rumunija	–	Jugoslavija	0-3	(0-3)
PU	15.05.1927	Bugarska	–	Jugoslavija	0-2	(0-0)
PU	31.07.1927	Jugoslavija	–	Čehoslovačka	1-1	(1-0)
PU	28.10.1927	Čehoslovačka	–	Jugoslavija	5-3	(4-1)
PU	25.03.1928	Mađarska	–	Jugoslavija	2-1	(2-1)
PU	08.04.1928	Jugoslavija	–	Turska	2-1	(2-0)
KPZ	06.05.1928	Jugoslavija	–	Rumunija	3-1	(3-0)
OI	29.05.1928	Jugoslavija	–	Portugal	1-2	(1-1)
PU	28.10.1928	Čehoslovačka	–	Jugoslavija	7-1	(1-1)
KPZ	10.05.1929	Rumunija	–	Jugoslavija	2-3	(2-1)
PU	19.05.1929	Francuska	–	Jugoslavija	1-3	(1-2)
PU	28.06.1929	Jugoslavija	–	Čehoslovačka	3-3	(2-2)
BK	06.10.1929	Rumunija	–	Jugoslavija	2-1	(2-0)
PU	28.10.1929	Čehoslovačka	–	Jugoslavija	4-3	(2-0)
BK	26.01.1930	Grčka	–	Jugoslavija	2-1	(1-1)
BK	13.04.1930	Jugoslavija	–	Bugarska	6-1	(2-1)
KPZ	04.05.1930	Jugoslavija	–	Rumunija	2-1	(2-0)
SP	14.07.1930	Jugoslavija	–	Brazil	2-1	(2-0)
SP	17.07.1930	Jugoslavija	–	Bolivija	4-0	(1-0)
SP	27.07.1930	Urugvaj	–	Jugoslavija	6-1	(3-1)
BK	16.11.1930	Bugarska	–	Jugoslavija	0-3	(0-2)
BK	15.03.1931	Jugoslavija	–	Grčka	4-1	(2-0)
PU	21.05.1931	Jugoslavija	–	Mađarska	3-2	(1-1)
BK	28.06.1931	Jugoslavija	–	Rumunija	2-4	(1-1)
PU	02.08.1931	Jugoslavija	–	Čehoslovačka	2-1	(1-0)
BK	02.10.1931	Jugoslavija	–	Turska	0-2	(0-2)
BK	04.10.1931	Bugarska	–	Jugoslavija	3-2	(0-2)
PU	25.10.1931	Poljska	–	Jugoslavija	6-3	(5-2)
BK	26.06.1932	Jugoslavija	–	Grčka	7-1	(3-1)
BK	03.07.1932	Jugoslavija	–	Rumunija	3-1	(3-1)
PU	03.04.1933	Jugoslavija	–	Španija	1-1	(0-1)
KSP	24.09.1933	Jugoslavija	–	Švajcarska	2-2	(2-0)
PU	02.09.1934	Čehoslovačka	–	Jugoslavija	3-1	(3-0)
PU	16.12.1934	Francuska	–	Jugoslavija	3-2	(1-1)