Na današnji dan, 20. decembra 1943. godine u Vršcu, nemački fašisti streljali su predratnog jugoslovenskog reprezentativca Franju Gilera, koji je samovoljno napustio zloglasnu „Princ Eugen“ diviziju, ne želeći da učini bilo šta nažao narodu s kojim je odrastao.
Popularni igrani film, a potom i televizijska serija, Montevideo, bog te video, vratili su nas u „stara dobra vremena“ kada su ispisivane najznačajnije stranice srpske fudbalske, ali i neke mnogo važnije, „šire“ istorije. Romantična priča o formiranju državne reprezentacije, sa kojom ćemo, 1930, poći u Urugvaj, na Prvo svetsko prvenstvo u fudbalu, tamo postići nestvaran uspeh i trijumfalno se vratiti kući, svakako, nije mogla da obuhvati sve aspekte tih herojskih događanja. A bilo je u njoj i onih nedovoljno vidljivih, ne mnogo zapaženih, ličnih, često tragičnih momenata i sudbina.
Jedna takva je vezana za sportsku i životnu epopeju Franje Gilera Jože (1907 – 1943), rođenog Mitrovčanina, po mnogima najbolje jugoslovenske „jedanaestice“ – levog krila – tokom prve polovine 20. veka. Taj fudbalski čarobnjak iz Sremske Mitrovice, višestruki državni reprezentativac, vrstan golgeter, učesnik Olimpijskih igara u Amsterdamu, 1928, bio je ne samo igračka legenda, već i možda najtragičnija ljudska figura svoga doba. Momak koji je „u fudbalu dostigao Olimp, a kao čovek iskreno priznanje“ (novosadski „Sport“, 1951), stradaće najpre kao sportista, što će ga koštati neodlaska sa drugovima u Montevideo. Kao humanista i rodoljub, Nemac poreklom, u ratu će iskrenu privrženost otadžbini platiti najskupljom mogućom cenom – svojim životom.
Najpre, vratimo se priči o fudbalskim pripremama za odlazak u glavni grad Urugvaja.
Ništa nije nagoveštavalo da Joža Giler neće videti Montevideo. Igrač mitrovačkog „Građanskog“, potom zagrebačkih „plavih“ (takođe „Građanski“, sa kojim je osvojio dva državna prvenstva, 1926. i 1928) a, onda, beogradske „Jugoslavije“, bio je idol svekolike fudbalske publike. Njegova sportska karijera se razvijala zaista meteorski. Nacionalni dres je prvi put obukao, u devetnaestoj godini, 30. maja 1926, na utakmici protiv Bugarske (3:1), zatim još dvanaest puta. „Po mnogima najbolje levo krilo u istoriji našeg fudbala“, kako se hroničari često beležili, za reprezentaciju Jugoslavije je postigao tri gola. Kruna njegove karijere biće odlazak na IX olimpijske igre, gde je naš tim nesrećno ispao već u prvom kolu, pošto su nam Portugalci dali gol 30 sekundi pre kraja (1:2).
I posle devet nastupa za državni A tim – tri puta protiv Bugarske, po dva meča sa Rumunijom i Čehoslovačkom, još sa Francuskom i već pomenutom Portugalijom, kada je u ekipi, najčešće, bio sa Mihelčićem, Ivkovićem (Milutincem), Arsenijevićem, Premrlom i Mošom Marjanovićem – dolazi drugi, fatalni, susret sa Francuzima. Tog 19. maja 1929, u Parizu, Joža je doživeo tešku povredu kolena, što je u ono vreme značilo i kraj fudbalske karijere. Ne i za ovog neumornog, sportu posvećenog mladića. Bio je prvi naš igrač koji se podvrgao operaciji meniskusa (1931), kod dr Koena, u Beču, pošto je sâm morao da plati troškove (30.000 dinara).
Franjo Giler Joža će dugo odsustvovati sa terena, i suviše dugo, tako da ga nije bilo ni na mundijalu u Urugvaju. Montevideo, Joža te nije video! Njegovi drugovi, među kojima je bilo i dosta onih iz suparničkog BSK-a, zauzeli su sjajno treće mesto, posle čudnovatog, teškog poraza od domaćina (1:6). Ipak, uporni Giler će se vratiti fudbalu, čak odigrati i tri nove utakmice za državni tim, 1932, protiv Španije, Francuske i Bugarske. Više to neće biti onaj stari Joža – uostalom, na leđima je tada nosio broj 10 a ne svoju „jedanaesticu“. I da pomenemo jedan podatak, u kontekstu aktuelne filmske priče Montevideo, bog te video: na ove tri utakmice, u reprezentaciji sa Gilerom je bio i Aleksandar Tirnanić Tirke.
Inače, tih godina, dok je lečio povređeno koleno, Franjo Giler Joža je dosta vremena provodio u Sremskoj Mitrovici, na igralištu pored železničke stanice. Šutirao je loptu sa najmlađima, delio savete i sasvim sigurno doprineo da se u gradu kraj Save odneguju budući asovi, kakvi su bili Stevkov, Bednar, Šipoš, Rakar i drugi. Kažu da je povremeno i sâm navlačio crno-beli dres matičnog „Građanskog“. Od 1931. do 1935. Giler je za beogradske „crvene“, za SK „Jugoslavija“, odigrao 37 utakmica i postigao 12 golova. Ipak, povreda u Parizu, a kasnije i drugog kolena u Ovijedu, protiv Španije (24. aprila 1932), učiniće svoje. Njegova aktivna igračka karijera biće, izgleda, zapečaćena posle jedne utakmice sa BSK-om. Završiće kao igrač i trener najpre „Jugoslavije“, a onda i beogradskog „Čukaričkog“ i „Istre“ sa Čukarice.
Neka ostane zabeleženo da su Branislav Bane Sekulić i Franjo Giler Joža, obojica čuvena leva krila, bili prvi kvalifikovani fudbalski treneri u Beogradu.
Poznati sportski novinar Boško Đ. Stanišić anketirao je, 1968. godine, 41 predratnog reprezentativca, zatim savezne kapitene, sudije i stručnjake – ukupno 50 poznatih imena, sve u želji da sastavi najbolji fudbalski tim Jugoslavije svih vremena. U tu „ekipu snova“ su ušli: Glazer, Ivković, Jusufi, Čajkovski, Horvat, Lehner, Marjanović, Mitić, Hitrec, Bobek i – Giler!
Sin mitrovačkog mesara Matije Gilera, za koga se ne zna pouzdano da li je bio nemačkog ili francuskog porekla (prezime srećemo u tri varijante: Giller, Güller, Giler), i majke Marije Singler, koja je u sebi imala i švedske krvi, Franjo je rođen 1. septembra 1907. u Sremskoj Mitrovici.
U rodnom gradu je završio nižu pučku školu i pet razreda gimnazije (1923⁄24), jer je više voleo da trči za loptom nego uči u inače veoma strogoj Kraljevskoj realnoj gimnaziji. Bio je oženjen Danicom Sremčević, ćerkom poznatog mitrovačkog advokata, i sa njom imao sina Darka Gilera (1934-1996).
Smatrajući ga svojim podanikom, Nemcem, okupatorske vlasti su, 15. aprila 1942, nasilno mobilisale Jožu Gilera i dodelile ga po zlu čuvenoj „Princ Eugen“ diviziji. Samovoljno je napustio tu formaciju, ne želeći da učini bilo šta nažao, „naročito ne narodu s kojim sam odrastao, na kojeg sam navikao, kojeg sam voleo, s kojim sam proživeo najlepše časove moga života…“ (iz Jožinog oproštajnog pisma). Nemački fašisti su ga streljali 20. decembra 1943. godine u Vršcu.
Ne zna se gde je Jožin grob, u rodnom gradu su ga odavno zaboravili. Svojevremeno je, bezuspešno predlagano, da jedna ulica ili igralište u Sremskoj Mitrovici ponesu ime najboljeg predratnog levog krila sremskomitrovačkog fudbala i velikog rodoljuba.