FIFA Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj

	Održan :	09/06/2006 – 09/07/2006
	Utakmica :	64
	Golova :	147 (2,3 po ut.)
	Gledalaca :	3,359,439 (52,491 po utakmici)
	Finale :	Italija – Francuska 1:1 / 5:3 pen
	Najbolji strelac :	Miroslav Klose (Ger) – 5
	Plasman Srbije i Crne Gore :	32. mesto

Jedinu titulu za “ostatak sveta” na Mundijalima održanim na “starom kontinentu” osvojio je Brazil, u Švedskoj 1958. godine. Računajući čak i taj turnir, Južnoamerikanci i svi ostali nikada na tlu Evrope nisu imali više od jednog predstavnika među najbolja četiri. U Nemačkoj je polufinale u potpunosti bilo rezervisano za Evropljane, a na tron su se, prilično neočekivano, popeli Italijani – po četvrti put.

Marčelo Lipi pripremao je ekipu za takmičenje dok su se u domovini spremale žestoke kazne učesnicima afere “kalčopoli”, u prvom redu Juventusu i njegovim funkcionerima. “Azuri” su uspeli da se izdignu iznad svih problema i na kraju trijumfuju zahvaljujući snazi kolektiva. Od 23 igrača na teren je izlazilo njih 21, a u listu strelaca se upisala desetorica. Primili su samo dva gola – jedan je bio autogol, drugi je pao iz penala. Nisu baš pružali nezaboravne partije, ali takva je bila gotovo cela “nokaut” faza.

Jedine ekipe koje su u tom delu turnira spojile (iole) lepo sa korisnim bile su Nemačka i Francuska. “Trikolori” su bili više nego bledi u grupi – remizirali su sa Švajcarskom i Južnom Korejom, a savladali Togo – ali su pobedama nad Španijom, Brazilom i Portugalom na putu do finala ostavili svoj “potpis”.

Italijani su uz dosta sreće, golom Frančeska Totija u sudijskoj nadoknadi, eliminisali Australiju, zatim deklasirali “zalutalu” Ukrajinu, a Fabio Groso im je tek u 119. minutu doneo vođstvo u polufinalu protiv domaćina Nemačke. Čvrsti u svim linijama (osovinu tima činili su Bufon, Kanavaro, Gatuzo, Pirlo i Toti), Lipijevi puleni su u relativno dosadnom finalu neutralisali Francuze predvođene zvezdom u naletu, Frankom Riberijem i genijem na kraju karijere, Zinedinom Zidanom.

Najupečatljivija slika sa te utakmice, ali i sa čitavog turnira, ostaće Zidanov udarac glavom u grudi Marka Materacija. Zizu je početkom drugog produžetka dobio crveni karton i otišao u legendu, a šampiona su odlučili udarci sa “bele tačke”. Italijanima su penali odneli trofej u SAD 1994, ali im se 12 godina kasnije vratilo, pošto su nepogrešivi bili Pirlo, Materaci, De Rosi, Del Pjero i Groso, dok je kod Francuza neprecizan bio David Trezege, koji je u drugoj seriji pogodio prečku.

Razočaranje šampionata bio je Brazil, koji je imao Ronaldinja u životnoj formi, Kaku, Adrijana, Ronalda, Robinja… Gana sa Ratomirom Dujkovićem na klupi platila je ceh neiskustvu, ali i lošem suđenju Luboša Mihela u osmini finala, međutim, Francuzi u četvrtfinalu nisu imali respekta prema “tigru od papira” – pogotkom Tijerija Anrija u 57. minutu, šampioni iz 1998. godine dobili su šampione iz 1994. i 2002!

Argentina, Engleska i Holandija ostale su nedorečene, dok je Portugal predvođen Kristijanom Ronaldom stigao do polufinala posle tačno četiri decenije.

Publika je dobila mnoštvo dokaza da je fudbal globalna igra, koja se ne igra samo u Evropi i Južnoj Americi. Obala Slonovače je ispala u prvoj fazi, ali tek pošto je namučila Argentinu i Holandiju. Angola je odigrala nerešeno sa Meksikom i Iranom, a Gana pobedama nad Češkom i SAD prošla među 16. U osminu finala plasirala se i Australija, dok je Trinidad i Tobago debitovao remijem sa Švedskom. Prvi put se u drugoj fazi našao Ekvador, a respekt zaslužuje i Švajcarska, čija odbrana nije kapitulirala nijednom na četiri utakmice! Prijatnih iznenađenja nije bilo od azijskih selekcija – sve su odletele kući posle obaveznog dela SP.

Posle Mundijala u Japanu i Južnoj Koreji 2002, ukinuta je praksa da branilac titule ne igra kvalifikacije i da turnir bude otvoren njegovom utakmicom. Prvi meč u Minhenu zato su odigrali Nemačka i Kostarika i to je sa šest golova (4:2) bio najefikasniji početak svetskih prvenstava svih vremena. Nemci su sa 14 pogodaka na sedam utakmica bili efikasni i atraktivni, potpuno u suprotnosti sa reputacijom koja ih prati.

Za razliku od 2002, kada su za treće mesto igrale Koreja i Turska, u Nemačkoj je uspostavljen stari poredak. U četvrtfinalu se našlo svih šest najuspešnijih selekcija sa “večne” mundijalske liste, a finale donelo okršaj zemalja sa bogatim iskustvom u borbama za trofeje. Otkako je u Španiji 1982. godine takmičenje prošireno na 24 učesnika (u Francuskoj 1998. i na 32), u sedam finalnih utakmica nastupilo je samo pet zemalja – Nemačka (četiri puta), Brazil (tri), Italija (tri), Argentina (dva) i Francuska (dva).

Turnir u Nemačkoj ostaće upamćen po pozitivnoj atmosferi na ulicama gradova i sjajnoj poseti prvoklasnim stadionima, po čemu je i dalje nenadmašno SP u SAD 1994. Na “tamnoj strani” ostali su generalna neefikasnost (sa prosekom od 2,21 golova samo je Italija 1990. bila gora) i neverovatnih 345 žutih, odnosno 28 crvenih kartona na 64 utakmice.

Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj: Raspad sistema!

Priča o nastupu Srbije i Crne Gore na Mundijalu u Nemačkoj počela je tri godine ranije, juna 2003, kada je Dejan Savićević posle poraza od Finske i Azerbejdžana u kvalifikacijama za Evropski šampionat u Portugalu, konačno podneo ostavku.

Nasledio ga je Ilija Petković, nekadašnji as OFK Beograda i reprezentativac stare Jugoslavije, čovek koji je februara 2001. iznenada napustio poziciju selektora (uz odobrenje FSJ), kako bi preuzeo jednog kineskog prvoligaša. Pošto su Milovan Đorić i Savićević pokazali da nisu za taj posao, Savez se ponovo okrenuo popularnom Petku.

I Petković je u kvalifikacijama za Mundijal odradio maestralan posao. SCG je osvojila prvo mesto u svojoj grupi, ispred Španije, ostala je neporažena u deset utakmica, a mreža Dragoslava Jevrića zatresla se samo jednom – u meču sa Špancima u Madridu (1:1). Minimalnom pobedom nad Bosnom i Hercegovinom na Marakani, fudbaleri su narodu priredili veliko slavlje i odužili se za kikseve u kvalifikacijama za prethodna dva velika takmičenja.

Rezultati u kvalifikacijama:

KSP	04.09.2004	San Marino	–	Srbija i Crna Gora	0-3	(0-2)
KSP	09.10.2004	Bosna i Hercegovina	–	Srbija i Crna Gora	0-0	(0-0)
KSP	13.10.2004	Srbija i Crna Gora	–	San Marino	5-0	(2-0)
KSP	17.11.2004	Belgija	–	Srbija i Crna Gora	0-2	(0-1)
KSP	30.03.2005	Srbija i Crna Gora	–	Španija	0-0	(0-0)
KSP	04.06.2005	Srbija i Crna Gora	–	Belgija	0-0	(0-0)
KSP	03.09.2005	Srbija i Crna Gora	–	Litvanija	2-0	(1-0)
KSP	07.09.2005	Španija	–	Srbija i Crna Gora	1-1	(1-0)
KSP	08.10.2005	Litvanija	–	Srbija i Crna Gora	0-2	(0-1)
KSP	12.10.2005	Srbija i Crna Gora	–	Bosna i Hercegovina	1-0	(0-0)

Kvalifikaciona tabela:

Srbija i Crna Gora	10	6	4	0	16-1	22
Španija	10	5	5	0	19-3	20
Bosna i Hercegovina	10	4	4	2	12-9	16
Belgija	10	3	3	4	16-11	12
Litvanija	10	2	4	4	8-9	10
San Marino	10	0	0	10	2-40	0

I ko zna kako bi poslednja selekcija zajedničke države prošla na Mundijalu, da je odigran ubrzo po završetku kvalifikacija. Ovako, sedam-osam meseci čekanja i “psiholoških priprema” bilo je dovoljno i selektoru i pojedinim igračima da smetnu s uma principe koji su ih odveli na najveći svetski sportski događaj posle letnje Olimpijade.

Selektoru je postao dosadan uobičajeni rečnik fudbalskih trenera, pa je počeo da citira vojvodu Živojina Mišića. Pripreme je obeležio incident između Nemanje Vidića i Mateje Kežmana, Danijel Ljuboja je kvario atmosferu pošto je bio nezadovoljan statusom, ali je ubedljivo najveći “autogol” postigao sam selektor. Petković je odjednom shvatio da je karika koja nedostaje u reprezentaciji SCG – njegov sin Dušan.

“Mali Petko” (u to vreme zadnji vezni OFK Beograda) pozvan je naknadno, umesto povređenog Mirka Vučinića, što je izazvalo buru negodovanja, kako kod navijača, tako i kod ljudi iz fudbala, među kojima se najglasnije čuo Dragan Stojković Piksi.

“Dušan (Ilija) Petković iskustvom i kvalitetom može da doprinese rezultatima, a sigurno će i lako da se adaptira. Uz to, može da igra na više pozicija u timu”, objasnio je Ilija, ali javnost nije želela da sluša. Dušan je posle sedam dana na pripremama u Austriji odlučio da napusti ekipu, a selektor objasnio kako on i sin nisu mogli da trpe “iživljavanja”. Pošto je u međuvremenu istekao rok koji je FIFA odredila za zamenu igrača (osim u slučaju povrede), SCG je na Mundijalu bila jedina selekcija sa 22 fudbalera!

Kao da sve to nije bilo dovoljno, Vidić je ozbiljno povredio koleno, čime je razbijena standardna četvorka ispred Jevrića, u kojoj su bili još Krstajić, Dragutinović i Gavrančić i koja je predstavljala temelj uspeha u kvalifikacijama. Objektivno, postojali su svi uslovi za “kvalitetan raspad”, ali ko bi se pred početak turnira odrekao nade u dobar rezultat?

Rezultati na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj:

SP	11.06.2006	Srbija i Crna Gora	–	Holandija	0-1	(0-1)
SP	16.06.2006	Argentina	–	Srbija i Crna Gora	6-0	(3-0)
SP	21.06.2006	Obala Slonovače	–	Srbija i Crna Gora	3-2	(1-2)

Od tri utakmice na Mundijalu, SCG je dobro odigrala tridesetak minuta protiv Obale Slonovače, kada je već bilo jasno da ćemo se vratiti kući posle prve faze. Golovima Nikole Žigića i Saše Ilića “plavi” su poveli sa 2:0, ali je Milan Dudić ubrzo skrivio penal i “slonovi” su do kraja napravili preokret, iako su i oni znali da su eliminisani.

Prva dva kola donela su minimalan poraz od Holandije (uz poslovičnu “igru bez igre” naših fudbalera) i potpuni debakl u susretu sa Argentinom u Gelzenkirhenu, kada se iza Jevrićevih leđa našlo šest lopti, a Kežman crvenim kartonom okončao reprezentativnu karijeru. Ostaće upamćen gol Estebana Kambijasa u prvom poluvremenu – fudbaler Intera završio je napad u kojem su “gaučosi” povezali ni manje ni više nego 24 dodavanja!

“Moram da kažem da smo bili pod velikom presijom, većom nego uoči meča sa Holandijom. Stvorila se velika tenzija, a mnogi su me kritikovali da negujem retrogradnu i defanzivnu igru. Pogrešio sam što sam poslušao neke od tih dušebrižnika, ali evo, ovo je pouka i njima i meni”, izjavio je Petković posle te utakmice.

Igrači:

Dragoslav Jevrić 3 (nastupa) / 0 (golova), Ivan Ergić 2/0 Ivica Dragutinović 1/0, Igor Duljaj 3/0, Nemanja Vidić -, Goran Gavrančić 3/0, Ognjen Koroman 2/0, Mateja Kežman 2/0, Savo Milošević 3/0, Dejan Stanković 3/0, Predrag Đorđević 3/0, Oliver Kovačević -, Dušan Basta -, Nenad Đorđević 2/0, Milan Dudić 2/0, Dušan (Ilija) Petković -, Albert Nađ 3/0, Zvonimir Vukić 1/0, Nikola Žigić 2/1, Mladen Krstajić 3/0, Danijel Ljuboja 2/0, Saša Ilić 1/1, Vladimir Stojković -.

Selektor:

Ilija Petković