| ’30 | ’34 | ’38 | ’50 | ’54 | ’58 | ’62 | ’66 | ’70 | ’74 | ’78 | ’82 | ’86 | ’90 | ’94 | ’98 | ’02 | ’06 | ’10 | ’14 | ’18 |
 |
Održan : | 17/06/1994 – 17/07/1994 |
| Timova : | 24 | |
| Utakmica : | 52 | |
| Golova : | 141 (2,7 po utakmici) | |
| Gledalaca : | 3,587,538 (68,991 po utakmici) | |
| Finale : | Brazil – Italija 0:0 / 3:2 | |
| Najbolji strelac : | Oleg Salenko (Rus) i Hristo Stoičkov (Bug) – 6 | |
| Plasman Jugoslavije : | Zbog sankcija nismo učetvovali |
Još jedan Mundijal održan van granica evropskog kontinenta okončan je trijumfom tima iz Južne Amerike. Kada su sedam od osam mesta u četvrtfinalu popunile reprezentacije iz Evrope, činilo se da će tradicija neuspeha konačno biti prekinuta, makar da bi se udovoljilo teoriji verovatnoće.
Medjutim, Brazil se pod vodjstvom Karlosa Alberta Pareire prilagodio novim zahtevima fudbalske igre, značajno promenio dotadašnji pristup i na kraju zasluženo odneo pehar kući, rekordni četvrti put.
Ozbiljna bitka za domaćinstvo 15. SP vodila se izmedju SAD i Maroka. Kako je zemlja sa severa Afrike imala da ponudi samo dva stadiona po standardima tako velikog takmičenja, FIFA je lako donela odluku da organizaciju poveri Amerikancima, a “crni kontinent” ostavi na listi čekanja.
Mnogi su otvoreno izražavali skepsu, misleći da će u zemlji sa tako tananom fudbalskom tradicijom turnir doživeti krah. Ali pokazalo se da bez rizika nema ni profita – “jenkiji” su hrlili na stadione kao ludi i Mundijal u SAD postavio je apsolutni rekord sa gotovo 3,6 miliona ljudi na tribinama, odnosno 69.000 gledalaca po utakmici! Tome su svakako doprineli i domaći reprezentativci, koji su pod vodjstvom srpskog trenera Bore Milutinovića ispunili zacrtani plan, plasiravši se u osminu finala. Imali su nesreću da tamo naidju na buduće šampione…
Pored domaćina, velike uspehe ostvarile su reprezentacije Švedske i Bugarske, plasmanom u polufinale. Kamerun nije uspeo da ponovi fascinantne igre iz Italije 1990, mada se Rože Mila u 43. godini upisao u strelce i tako popravio sopstveni rekord. Zato je na veliku scenu grunula supertalentovana ekipa nigerijskih “super orlova”, koju je u meču osmine finala sa Italijom samo očigledno internacionalno neiskustvo koštalo eliminacije.
Naravno, kada se pomene ovaj Mundijal, neizbežno je podsećanje na defanzivca Kolumbije Andresa Eskobara, koji je hicima iz pištolja ubijen, nekoliko dana po povratku nacionalnog tima u nesredjenu južnoameričku zemlju. Eskobar je u ključnoj utakmici drugog kola prve faze protiv SAD (1:2) postigao autogol, pobeda Kolumbijaca nad Švajcarskom (2:0) u poslednjem meču grupe A ispostavila se nevažnom i nesrećni fudbaler je grešku koja predstavlja sastavni deo igre platio životom.
Posle mečeva SP u Italiji, koji su na momente bili nepodnošljivo dosadni, Amerikanci su bili svedoci ponovnog radjanja napadačkog fudbala. Jednako zanimljivo bilo je u grupnoj i nokaut fazi, utisak je delimično pokvarilo finale, prvi put u istoriji SP završeno rezultatom 0:0 i odlučeno izvodjenjem jedanaesteraca. FIFA je svoj doprinos pozitivnoj igri dala zabranom vraćanja lopte golmanu, ali i nagradjivanjem pobede sa tri, umesto dotadašnja dva boda.
Najveći medijski dogadjaj u prvoj fazi takmičenja bilo je odstranjivanje Dijega Armanda Maradone sa šampionata. Na četvrtom Mundijalu u karijeri, Maradona je bio kapiten ekipe u kojoj su se pored nekolicine veterana našli predstavnici nove generacije asova: Batistuta, Redondo, Čamot, Simeone i Ortega. “Gaučosi” su na startu razbili debitantski tim Grčke (4:0), a zatim prizemljili Nigerijce (2:1). Onda je slavni “El Pibe” pao na doping-testu i Argentina bez njegovog iskustva i liderskih osobina više nije bila isti tim.
Situacija bez presedana desila se u grupi E, gde su Meksiko, Republika Irska, Italija i Norveška sve završile takmičenje sa po četiri boda (po jednom pobedom, remijem i porazom) i gol-razlikom nula. Meksiko je zauzeo prvo mesto na osnovu najvećeg broja postignutih golova (3:3), a Ircima je pripala druga pozicija zbog pobede nad Italijanima (1:0), koji su takodje imali gol-razliku 2:2. Te tri ekipe otišle su u osminu finala, dok su kući morali da se vrate samo zlosrećni “vikinzi” (gol-razlika 1:1).
Dok je Afrika na osnovu ranijih rezultata prvi put bila zastupljena sa tri predstavnika, ovog puta je došao red da zablista i jedna selekcija iz Azije. Saudijska Arabija je takmičenje u grupi završila sa istim brojem bodova kao Holandija i Belgija i posle uspeha DNR Koreje u Engleskoj 1966. postala prvi predstavnik najmnogoljudnijeg kontinenta u drugoj fazi SP. Gol za pobedu nad Belgijom (1:0), prolaz dalje i ulazak u anale Mundijala postigao je Said Ovairan, posle neverovatnog solo-prodora, u kom je nanizao čak petoricu “crvenih djavola”!
Najludje utakmice u nokaut fazi igrali su Italijani. Dok su se njihovi prethodnici iz 1982. godine na putu do titule “prošvercovali” kroz prvu fazu, a onda počeli da gaze sve pred sobom, ekipa iz 1994, pod vodjstvom Ariga Sakija vraćala se “iz mrtvih” gotovo na svakom meču. “Azuri” su se teturali od Njujorka i Vašingtona do Bostona i natrag, ali su zahvaljujući vanserijskom talentu Roberta Badja i spletu srećnih okolnosti uvek pronalazili način da se izvuku.
U osmini finala, Nigerijci su poveli golom Rašida Jekinija i imali pobedu u rukama kada je Djanfranko Zola u 75. minutu dobio crveni karton. Medjutim, Badjo je 90 sekundi pre kraja uspeo da izjednači, a onda u produžetku postigne još jedan gol, dok su “super orlovi” delovali kao da im je neko stavio grog u vodu kojom su se osvežavali po završetku regularnog toka.
Protiv Španaca u narednoj rundi, vodeći gol Dina Badja neutralisao je Kaminero, a zatim su izabranici Havijera Klementea sabili Italijane na njihovu polovinu, stvarali i propuštali prilike, da bi u 87. minutu opet nastupio Roberto Badjo i obezbedio “azurima” plasman u polufinale.
Najveći šok u nokaut fazi priredila je Bugarska, koja je u četvrtfinalu, protiv prvi put ujedinjene Nemačke, preokrenula rezultat golovima Emila Kostadinova i Hrista Stoičkova i tako stavila tačku na nastup branilaca trona. Bugari su na prethodnim Mundijalima odigrali 16 utakmica bez pobede, ali su u Americi dočekali svojih pet minuta.
Stoičkov je uz Badja i Brazilca Romarija bio neporecivi superstar turnira, a sa Olegom Saljenkom podelio je naslov najboljeg strelca sa šest postignutih golova (centarfor Rusije je mrežu Kamerunaca zatresao pet puta za samo 60 minuta). Medjutim, u polufinalu su naši jugoistočni susedi ipak poklekli pred konačno ubedljivom Italijom. Na dva brza gola Badja (20. i 25. minut), Stoičkov je uzvratio pogotkom na isteku prvog poluvremena, ali tu je uzbudjenjima bio kraj – 2:1.
Posle gorke pilule koju su im četiri godine ranije poslužili Maradona i Kanidja, Brazilci su rešili da učine sve kako im se takve eliminacije više ne bi ponovile. Selektor Pareira ukomponovao je “evropski Brazil”, ekipu sa više defanzivno orijentisanih vezista nego ranije (Dunga, Mazinjo, Mauro Silva), stamenim centarhalfovima (Marsio Santoš, Aldair, Branko), ali i tradicionalno prodornim bekovima (Kafu, Žoržinjo, Leonardo) i maštovitim napadačima (pre svih Romario i Bebeto, tada 18-godišnji Ronaldo nije ulazio u igru).
Jedina ekipa koja je dokazala da sa takvim “kariokama” može da se nosi u otvorenoj borbi bila je Holandija. Sastav Dika Advokata u četvrtfinalnoj utakmici se vratio iz deficita od 0:2, pošto su na golove Romarija (53. minut) i Bebeta (63) munjevito odgovorili Denis Bergkamp (64) i Aron Vinter (76). Ali kada je sudjeno da neko pobedi, onda tu nema pomoći.
Projektil Branka iz slobodnog udarca sa oko 30 metara prohujao je pored nemoćnog Eda de Goja i Brazil je devet minuta pre kraja osigurao prolaz medju četiri najbolje ekipe. Taj meč ostaće upamćen i po simulaciji ljuljanja Bebetovog sina Mateusa, kojom je novopečeni otac u saradnji sa Romariom i Mazinjom proslavio svoj pogodak.
Kao SAD u osmini finala, Švedjani su u polufinalu takodje poraženi “samo” sa 1:0 (strelac Romario u 80. minutu), a Italija je u meču odluke uspela da sačuva mrežu tokom svih 120 minuta. Medjutim, to su bile utakmice u kojima su protivnici Brazila imali samo iluziju eventualnog uspeha. Golman Tafarel u tim mečevima gotovo da nije imao razloga da interveniše, samo se čekala egzekucija na drugoj strani.
Sedamnaestog jula u prisustvu 94.000 ljudi, preslabe živce za tako veliki trenutak imali su Franko Barezi, Daniele Masaro i Roberto Badjo, tako da jedan promašaj Marsija Santoša nije mogao da skrene “karioke” sa pobedničkog puta. Pod vrelim suncem Los Andjelesa, momci u žutim dresovima su se zahvaljivali bogu i slavili trijumf za anale, četvrtu titulu šampiona planete.
Svetsko prvenstvo 1994. u Sjedinjenim Američkim Državama: Embargo!
Prvi, a nadajmo se i poslednji put u istoriji svetskih prvenstava, reprezentacija naše zemlje bila je odstranjena iz takmičenja. Sankcije Ujedinjenih nacija, koje su selekciju ostatka stare Jugoslavije (bez Slovenaca i Hrvata) vratile sa Evropskog prvenstva u Švedskoj 1992, još uvek su bile na snazi, tako da državni tim Savezne Republike Jugoslavije (SCG) u to vreme praktično nije ni postojao.
Svetski omladinski prvaci iz Čilea, osvajači Kupa šampiona iz Barija, mnogi talentovani fudbaleri i već dokazani asovi tih godina su bili svedeni isključivo na klupski fudbal. Tek krajem 1994, kada su sankcije UN ublažene i iz njih izuzeti sportisti, generacija Jugovića, Mihajlovića, Mijatovića, Jokanovića, Djukića, Branka Brnovića, Miloševića i drugih dobila je priliku da uz podršku iskusnijih Stojkovića i Savićevića pokaže koliko vredi na internacionalnom nivou.
Medjutim, pored pomenutog EP i Mundijala u SAD, ta reprezentacija uskraćena je za priliku da se kvalifikuje za EP u Engleskoj 1996. Dok je dočekala svoj red, na SP u Francuskoj, mnogi stubovi te ekipe već su prošli svoj zenit i uz to kao kolektiv ostali siromašniji za iskustvo eventualnog neuspeha, koje bi ih verovatno homogenizovalo i pomoglo im da na tom Mundijalu odigraju daleko bolje i odu dalje nego što su otišli.
Primer reprezentacije Hrvatske, koja je ponikla iz iste fudbalske škole i 1998. postala treća reprezentacija sveta, jasno pokazuje da su i plavi imali potencijala za to.
| ’30 | ’34 | ’38 | ’50 | ’54 | ’58 | ’62 | ’66 | ’70 | ’74 | ’78 | ’82 | ’86 | ’90 | ’94 | ’98 | ’02 | ’06 | ’10 | ’14 | ’18 |
