FIFA Svetsko prvenstvo 1982. u Španiji

| ’30 | ’34 | ’38 | ’50 | ’54 | ’58 | ’62 | ’66 | ’70 | ’74 | ’78 | ’82 | ’86 | ’90 | ’94 | ’98 | ’02 | ’06 | ’10 | ’14 | ’18 |

	Održan :	13/06/1982 – 11/07/1982
	Timova :	24
	Utakmica :	52
	Golova :	146 (2,8 po utakmici)
	Gledalaca :	2,109,723 (40,571 po utakmici)
	Finale :	Italija – SR Nemačka 3:1
	Najbolji strelac :	Paolo Rosi (Ita) – 6
	Plasman Jugoslavije :	Eliminisana u prvoj fazi

Ideja o uvećanju broja učesnika, koja se u glavi prethodnog predsednika FIFA ser Stenlija Rausa “kuvala” još krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, konačno je ozvaničena na kongresu FIFA 1978, pa su se posle serije od sedam SP sa 16 učesnika, u Španiji prvi put nadmetale 24 reprezentacije. Oformljeno je šest grupa od po četiri tima, a druga faza opet je igrana po grupama, ali ovog puta u četiri grupe od po tri selekcije, čiji su pobednici išli u polufinale.

S obzirom na to da je fudbal počeo da postaje istinski globalna igra, odluka o širenju Mundijala predstavljala je sasvim logičan korak. U skladu sa novim sistemom kvalifikacija, Evropa je dobila 13 mesta na završnom turniru, Južna Amerika tri, a zone Azija/Okeanija, KONKAKAF i Afrika po dva. Spisak učesnika kompletirali su domaćin Španija i svetski prvak Argentina.

Reći da se reprezentacija Italije provukla kroz prvu fazu Svetskog prvenstva u Španiji bio bi klasičan primer eufemizma. “Azuri” su sve tri utakmice, protiv Poljske, Perua i Kameruna, odigrali nerešeno i plasirali su se u narednu rundu samo zato što je njihova gol-razlika 2:2 bila “superiorna” u odnosu na kamerunskih 1:1. Ali kada su na red došli okršaji sa velikim timovima, zablistao je prvi strelac turnira Paolo Rosi i Italijani su prosto pregazili konkurenciju na putu do njihove treće svetske titule, prve nakon Drugog svetskog rata.

Ne računajući “masakriranje” selekcije El Salvadora od strane Madjara (10:1, Laslo Kiš izmedju 69. i 76. minuta ostvario najbrži het-trik u istoriji SP), novajlije su opravdale poverenje koje im je FIFA ukazala. Kamerun i Honduras su eliminisani sticajem nesrećnih okolnosti, Kuvajt i Novi Zeland postali su žrtve izuzetno kvalitetnih grupa u koje su žrebani, dok je Alžir sprečen da se plasira u drugu rundu sramnom režijom “braće” iz Austrije i SR Nemačke.

Selekcija sa afričkog severa na otvaranju grupe je ostvarila senzacionalnu, ali potpuno zasluženu pobedu nad Nemačkom (2:1), zatim je izgubila od Austrije (0:2) i u poslednjem kolu savladala Čile sa 3:2. Pošto je ta utakmica odigrana dan ranije, Nemci i Austrijanci su izašli na teren znajući koji rezultat odgovara i jednima i drugima (1:0 za SR Nemačku). Centarfor Horst Hrubeš doveo je “pancere” u vodjstvo već u 10. minutu i to je za oba tima bio signal da prestanu sa igranjem fudbala. Germanske reprezentacije otišle su dalje, a Alžirci su sa istim brojem bodova, ali i najslabijom gol-razlikom u tom trouglu, morali da se vrate kućama.

Na otvaranju šampionata, na stadion Nou Kamp u Barseloni došlo je 95.000 gledalaca sa željom da se upozna sa kvalitetima mladog Dijega Armanda Maradone, budućeg fudbalera slavnog katalonskog kluba. “Gaučosi” su, medjutim, odigrali slabu utakmicu i poraženi su od Belgije sa 1:0. Zanimljivo, to je bio prvi premijerni meč Mundijala koji nije završen rezultatom 0:0, još od Čilea 1962.

Najimpresivniji u prvoj fazi, sa sve tri pobede, bili su Brazil i Engleska, koja se plasirala na završni turnir posle 12 godina. Pozitivno je iznenadila reprezentacija Severne Irske. Sastavljena uglavnom od fudbalera iz nižih engleskih liga, sa najmladjim igračem u istoriji svetskih prvenstava (Norman Vajtsajd je na dan utakmice sa Jugoslavijom imao 17 godina i 42 dana), Irci su sa pobedom nad Špancima i dva remija postali pobednici grupe 5.

[Show thumbnails]

Došao je red na drugu fazu, u kojoj su posle relativno skromnog starta briljirale Poljska i Francuska. U poljskom timu je fantastičan bio napadač Zbignjev Bonjek, koji se odlično slagao sa veteranom Latom, dok su “trikolori” pod vodjstvom Mišela Idalgoa igrali dinamičan, napadački fudbal u režiji velikog asa Mišela Platinija, kom je stabilnost davao Žan Tigana.

Najbolja utakmica na prvenstvu, možda i finale pre finala, odigrana je u poslednjem kolu C grupe druge faze. Pošto su i jedni i drugi prethodno pobedili Argentinu, koja nije bila ni blizu rezultata sa domaćeg terena iz 1978, Italija i Brazil sudarili su se 5. jula u Barseloni, ali ne na Nou Kampu, već na neuporedivo manjem stadionu Sarija. “Kariokama” je zbog bolje gol-razlike odgovarao i remi, ali talentovana ekipa u kojoj su igrali virtuozni Ziko, Sokrates, Eder, Falkao i Seržinjo, nije umela da kalkuliše i to joj se na kraju vratilo kao bumerang.

Italijanskog selektora Enca Bearcota domaći mediji su kritikovali zbog bezgraničnog poverenja koje je imao u Rosija. Ovo je bio meč na kom se pokazalo da je ipak on bio u pravu. Omaleni napadač, koji je pre Mundijala bio umešan u skandal vezan za nameštanje mečeva Serije A, tri puta je šutnuo u okvir gola i to je bilo dovoljno za istorijsku pobedu od 3:2. Prva dva njegova gola neutralisali su Sokrates i Falkao, ali posle novog pogotka Rosija u 74. minutu “azuri” su umeli da stanu na loptu i sačuvaju dva boda za plasman u polufinale.

Kada su slomili objektivno najtalentovaniju selekciju sveta, Italijani više nisu imali dostojnog rivala. U polufinalu protiv Poljske, oslabljene suspenzijom Bonjeka, Rosi je sa nova dva gola doneo sigurnu pobedu od 2:0, da bi u finalu, odigranom 11. jula na stadionu Santjago Bernabeu, pala i SR Nemačka – 3:1.

Bio je to neravnopravan meč za titulu, u kom su Nemci, uprkos nerešenom rezultatu (0:0) posle prvih 45 minuta, sve vreme bili svedeni na ulogu pukih posmatrača. Čak i posle jedanaesterca koji je propustio da realizuje Antonio Kabrini, bilo je samo pitanje trenutka kada će popustiti brana pred omraženim golmanom Haraldom Šumaherom. Golovima Rosija u 57, Alesandra Altobelija u 69. i Marka Tardelija u 81. minutu, Bearcotovi puleni su poveli sa zasluženih 3:0. Paul Brajtner dao je počasni gol za Nemce dva minuta kasnije.

Posebna priča ovog Mundijala bio je drugi polufinalni susret, u kom je SR Nemačka boljim izvodjenjem jedanaesteraca eliminisala Francusku. Pri rezultatu 1:1, u 60. minutu, Šumaher je izvan svog šesnaesterca prosto pokosio Patrika Batistona, koji je išao sam ka golu Nemaca. Kada je ceo svet očekivao da holandski sudija Čarls Korver isključenjem sankcioniše taj skandalozni start, on je ostao nem. Samo desetak minuta pošto je ušao u igru umesto Ženginija, Batiston je iznet sa terena i selektor Idalgo neplanirano je već u tom trenutku morao da izvrši i drugu, po tadašnjim propisima poslednju izmenu.

Golovima Marijusa Trezora i Alana Žiresa u 92. i 98. minutu “trikolori” su poveli sa 3:1 i praktično osigurali pobedu, ali rezervista Rumenige i Klaus Fišer u 102. i 108. minutu su vratili rezultat u ravnotežu, tako da je odluka o drugom finalisti pala sa “bele tačke”. Jedan za drugim promašili su Ulrih Štilike i Didije Siks, da bi odluka pala u šestoj seriji, kada je Šumaher odbranio udarac Maksima Bosisa i tako sprečio trijumf boljeg tima.

Svetsko prvenstvo 1982. u Španiji: Bolji u kvalifikacijama nego na prvenstvu

Pre nego što je eliminacijom u prvoj fazi Svetskog prvenstva priredila naciji veliko razočaranje, reprezentacija Jugoslavije je u kvalifikacionoj grupi 5 osvojila prvo mesto, ispred Italije, koja će sedam meseci kasnije postati šampion planete.

Shodno širenju Mundijala sa 16 na 24 učesnika, došlo je do promena i u načinu na koji se stizalo do završnog turnira. Iz grupe u kojoj su pored plavih i “azura” bili Danska, Grčka i Luksemburg, dalje su išle dve najbolje selekcije, tako da se tu pojavio i odredjeni prostor za grešku.

Medjutim, ekipa koju je sa klupe vodio Miljan Miljanić gotovo da je kvalifikacije prošla bez greške. Osim poraza u Torinu od 2:0, za koji plavi nisu uspeli da se revanširaju na Marakani (1:1), preostalih šest mečeva završeno je pobedama naših fudbalera i to je, naravno, rezultiralo ispraćajem na Mundijal sa izuzetno velikim očekivanjima. Ubedljivo najbolji strelac u kvalifikacijama bio je Zlatko Vujović sa sedam golova.

Rezultati u kvalifikacijama:

KSP	10.09.1980	Luksemburg	–	Jugoslavija	0-5	(0-0)
KSP	27.09.1980	Jugoslavija	–	Danska	2-1	(2-1)
KSP	15.11.1980	Italija	–	Jugoslavija	2-0	(1-0)
KSP	29.04.1981	Jugoslavija	–	Grčka	5-1	(3-0)
KSP	09.09.1981	Danska	–	Jugoslavija	1-2	(0-0)
KSP	17.10.1981	Jugoslavija	–	Italija	1-1	(1-1)
KSP	21.11.1981	Jugoslavija	–	Luksemburg	5-0	(2-0)
KSP	29.11.1981	Grčka	–	Jugoslavija	1-2	(1-2)

Miljanić je selektirao tim koji je bio kombinacija fudbalera iz domaćih klubova (Vladimir Petrović Pižon na vrhuncu svojih kreativnih moći, Safet Sušić, Ivan Gudelj, Velimir Zajec, Zlatko Krmpotić, Zlatko Vujović) i “pečalbara”, koji su uglavnom nastupali u Francuskoj (golman Dragan Pantelić, Ivica Šurjak, Edhem Šljivo, Vahid Halilhodžić). Plavi nisu bili favoriti za plasman u samu završnicu, ali su se vodili kao reprezentacija na koju valja ozbiljno računati.

Medjutim, već na startu takmičenja, umesto rutinske pobede nad Severnom Irskom, u Saragosi se desio “mršavi” remi – 0:0. Logično, tenzija je uoči utakmice drugog kola protiv Španije narasla do vrhunca, ali su plavi na stadionu Luis Kazanova u Valensiji odlično počeli meč i pogotkom Ivana Gudelja u 10. minutu poveli sa 1:0.

Tada je na scenu stupio “legendarni” danski sudija Lund Sorensen. Prekršaj Velimira Zajeca nad Alonsom, očigledno načinjen barem jedan metar izvan kaznenog prostora, okarekterisao je kao jedanaesterac. Kada je Huanito promašio, učinilo se da ima pravde, medjutim, Danac je naložio da se udarac izvede ponovo, pošto je Dragan Pantelić krenuo sa gol-linije pre nego što je udarac izveden. Drugi pokušaj Huanita bio je uspešniji i utakmica se pretvorila u težak, rovovski boj, koji je odlučen golom Enrika Saure sredinom drugog poluvremena – 1:2.

Posle toga, Jugosloveni su ispustili konce svoje sudbine. Stekli su odredjenu šansu kada je Honduras otkinuo bod Severnoj Irskoj, medjutim, Irci su u poslednjem kolu na opšte iznenadjenje pobedili Španiju sa 1:0 i mukom izvojevani bodovi iz duela trećeg kola sa Hondurasom (1:0) izgubili su na smislu. Irci su osvojili grupu sa četiri boda, Španija i Jugoslavija sakupili su po tri, ali je “furija” otišla dalje zbog pobede u medjusobnom duelu i bolje gol-razlike.

Pošto su Jugoslavija i Honduras svoj meč odigrali dan pre utakmice Španija – Severna Irska, očigledno je da su rivali imali prostora za štimovanje rezultata i da sumnje u pobedu Iraca, ako već nisu dokazane, ipak nikada nisu ni pobijene. To je uz još neke primere iz drugih grupa (SR Nemačka – Austrija 1:0) i sa prethodnih Mundijala (Argentina – Peru 6:0, 1978) konačno uverilo čelnike FIFA da se utakmice poslednjeg kola ubuduće moraju igrati istog dana u istom terminu.