Povodom dvogodišnjice od osvajanja svetske titule MONDO je razgovarao sa Veljkom Paunovićem koji je evocirao uspomene iz finala, pričao o svom sjajnom odnosu sa igračima, motivaciji, govoru…
I dve godine od osvajanja Mundijalita zvuči neverovatno rečenica koju smo toliko puta ponosno izgovorili da je u podrhvatalo u nama: SRBIJA JE PRVAK SVETA!
Taj 20. jun 2015. godine zauvek će ostati urezan u sećanju našeg naroda kao dan u kom smo zaista bili važni i veliki.
Pre tačno dve godine reprezentacija Srbije do 20 godina je pobedila Brazil (2:1) posle produžetaka i podigla pehar namenjen šampionu planete u tom uzrastu.
Prošlo je 104 nedelje od tada, smrklo se i svanulo 730 puta…
Kako vam zvuči da je to više od milion minuta vaših života? A kako to da je preko 63 miliona sekundi prošlo od onog poslednjeg zvižduka sudije na Novom Zelandu koji je označio da nema niko jači od nas?
Znamo, zvuči zaista strašno. Da li je moguće da je toliko prošlo od tada?
Neverovatno je šta su sve uradili momci Veljka Paunovića tog juna daleko od Srbije i koliko su nas zadužili. Nije to samo rezultat, nije to samo ponos što smo bolji od Brazilaca, nije to samo zato što smo prvaci sveta – način na koji je to učinjeno vratio je veru u naš fudbal i pokazao da Srbija može da igra lepo i da ima pobednički mentalitet kakav nikada nismo videli u ovom sportu.
Mnogo puta su nas fudbaleri razočarali, bilo je tu svega i svačega: svađanja, durenja, igranja bez zalaganja, ali šta su sve ovi momci uradili – raspametilo nas je.
Ta borba do poslednje kapi znoja, koje da nije bilo ne bismo ni bili blizu finala, taj trk posle nenormalnih napora, produžetaka, penala, mentalno je iscrpljujuće i za najiskusnije, a kamoli za decu.
Jedan od najzaslužnijih, a nećemo pogrešiti i ako kažemo najzaslužniji, mada to ovaj skromni čovek ne voli kada se govori, bio je selektor Veljko Paunović koji je sa ovim fudbalerima radio na svemu. Naučio ih fudbalu, taktici, ali i životu.
Povodom dvogodišnjice od osvajanja SP pozvali smo ga da još jednom evociramo uspomene na ovaj uspeh, a on, uprkos obavezama, nije rekao da je umoran.
Štaviše, pokazao je kakav je profesionalac.
Kako se on oseća sada kada zna da je prošlo toliko vremena?
“Iskreno da kažem mislim da su ove dve godine zaista prošle brzo, ali svaki dan se setim tog predivnog i prelepog iskustva i pomislim koliku je imao važnost za našu zemlju i to ću pamtiti dugo. Nadam se da ću se još dugo sećati te titule i toga kako smo se osećali u tom trenutku. Bio je to sveokupan uspeh ne samo te generacije, već i naroda, posle svega što smo prošli…”, kazao je na početku razgovora za MONDO Veljko Paunović.
Mladi stručnjak je kazao da je to bila generacija koja je pažljivo selektirana i da je na kraju tog nezaboravnog ciklusa došla i “kruna” tog projekta – titula.
Teško mu je da pomisli da će se i za 50 godina naš narod sećati ove titule kao jedne od najznačajnijih u istoriji našeg fudbala, a napominje da se nada da se ova generacija, i one koje nadolaze, neće zaustaviti samo na ovome i da će biti još radosti.
“Nadam se da će se naš fudbal i na reprezentativnom i klupskom nivou poboljšati i da ćemo imati priliku da osvojimo još neku titilu”, kazao je on i nakon uzdaha nastavio sam:
“Voleo bih da je ovo samo početak i da ćemo sa ovom generacijom, i onima koji dolaze u budućim godinama, moći da podignemo još neki pehar. To je zaista teško na seniorskom nivou, ali šampion je uvek šampion i kad se jednom nauči da se pobeđuje – to ostaje navika!”.
U nedavnom intervjuu sa Ivanom Šaponjićem čitaoci MONDA mogli su da pročitaju i da se Veljko Paunović redovno čuje sa “zlatnim orlićima” preko WhatsApp grupe, a napadač koji je postigao neke od odlučujićih golova na tom prvenstvu kazao je da se često “naježi” od poruka bivšeg selektora.
“To su naše intimne stvari, poverljive, kako da kažem… Mi se čujemo s vremena na vreme u toj grupi i pre svega čestitamo jedni drugima rođendane, uspehe, ovako pred važne događaje poput titule pošaljemo neki video, fotografiju i slično”, kazao je Paunović i dodao da je nedavno poslao jednu fotografiju da “pojača ono što su napravili” na Novom Zelandu, a kazao je da su uprkos menjanju brojeva telefona “preživeli” i da su još u kompletnom sastavu u toj grupi.
Međutim, taj odnos sa njima je i na još višem nivou.
“Pitaju me za savete, ali pojedinačno, ne u samoj grupi. Drago mi je da se sete i potraže mišljenje, a ja uvek dam svoj najiskreniji sud pošto želim da im pomognem da naprave najbolju moguću odluku u svom profesionalnom, a samim tim i u privatnom životu”, naveo je Paunović.
Moglo bi se reći da je on njihov “drugi otac” ili “fudbalski otac”, u najmanju ruku, ali Paunović je i ovde skroman i samo ističe da je srećan što može da ih posavetuje.
A sada da se prisetimo te finalne utakmice…
Igrao se 69. minut kada je maestralno “promenjena strana”, pa je Živković sa desnog boka odmah pronašao utrčalog Maksimovića. Ovaj fenomenalni “klinac” je prebacio čitavu odbranu i pronašao Stanišu Mandića koji u padu “rešava” brazilskog golmana. Kakva euforija…
Nije ta radost dugo potrajala, Pereira je “vratio” meč na početak, i terao nas da “kidamo živce” dok je Brazil osetio da može da preokrene.
Izdržali smo, ovi momci su naučili da trpe i najteže udarce, a onda je u tom 118. minutu izvedena najlepša i najvažnija kontra u istoriji našeg fudbala. Stefan Ilić je na volšeban način prevario čuvare po desnoj strani, dodao je Živkoviću, a ovaj iz prve “lansirao” Nemanju Maksimovića koji kao da je duh Miloša Teodosića ušao u njega postiže gol pod ogromnim pritiskom.
Slavlje, i prvi kadar, Veljko Paunović sa malim osmehom i samo podignutim rukama.
Kako je, dođavola, ostao tako miran?
“Ha! Znate kako, navijači i igrači slave golove, a treneri pobede i titule”, odmah je Paunović rekao neverovatno mudru rečenicu koje se često ne drže ni mnogo slavniji treneri.
“Dok se igra utakmica, a to sam rano naučio i ide instiktivno sa trenerskim zadatkom, moraš da si fokusiran za sve što može da se desi. Svedoci smo šta je sve moguće u tri minuta. Najbolji primer je meč Bajerna i Mančesstera na Kamp Nou u finalu Lige šampiona. Jednostavno, vodio sam se instiktom i ostao miran”, kazao je Paunović koji je tako preneo tu mirnoću i na igrače.
A nakon toga pad na kolena, muške suze i jecanje Vuleta Jovanovića, zagrljaji momaka koji su uradili nemoguće, slavlje na tribinama i terenu i – podizanje pehara
Kazao nam je Paunović i da je pogledao više puta taj meč, ali i ispričao zanimljivu stvar.
On je napravio specijalan video klip sa odabranim isečcima utakmice Srbija – Brazil, sa muzičkom podlogom iz filma Roki (Bill Conti – Going to distance) koja ga inspiriše i u Čikagu, gde je sada trener istoimenog kluba, i pušta je gotovo pred svaki meč ovog tima.
Ako to motiviše njega – šta reći za govor iz svlačionice pred Brazilce koji je maksimalno motivisao njegove igrače? Deluje kao da je danima pisao i birao reči koje će im reći.
Sećate ga se?
Ali, nije, to je, prosto, “izašlo” iz njega.
“Ne, verovali ili ne, ali govor je izašao iz mene u trenutku pred samu pripremu za utakmicu. Imao sam samo na papiru napisano motivacija. To je bilo pored onoga tehnički i taktički…”, kazao je Paunović koji je u ta dva faktora nadigrao Brazil, a od kolike je važnosti bio govor?
Zanimljivo, rekao nam je, da posle svega što se dešavalo nakon osvajanja titule, euforije, dočeka na Skupštini, i uopšte toga što nisu imali zajedničko druženje – nije stigao da ih pita.
“Baš me sad interesuje kad si rekao, pitaću ih!”.
Nažalost, tog okupljanja nikako da bude. Fudbaleri i stručni štab su “raštrkani” po celom svetu i teško je uopšte pronaći termin koji bi svima odgovara. Veljko ističe da je problem i to što njegovo prvenstvo (MLS) traje tokom leta kada većina ide na odmore.
“Takvo jedno okupljanje bi trebalo da se organizuje, ali ne samo sa tim momcima koji su išli na to prvenstvo. Tu mislim i na sve one koji su učestvovali u tom projektu, a otpali su zbog povreda ili jer im klubovi nisu dozvolili. Svi pripadaju tom okupljanju!”.
Srbija više nije “vlasnik” titule Mundijalita pošto je Engleska slavila u Južnoj Koreji.
Preoteli su “krunu” našim momcima koji je, nažalost nisu branili, a Paunović ističe da mu je ovo takmičenje zaista priraslo srcu i postalo njegovo omiljeno, pa je ispratio.
“Svakako da je šteta što se nismo plasirali, nije bilo lako, ali nije bilo lako ni za prethodne generacje. Takmičiti se među 52 reprezentacije, mnogo je teže u odnosu na druge kontinente, tu su Nemci, Španci, Francuzi i tako dalje. To su vodeće selekcije na svetskom nivou i praktično je nemoguće za zemlje koje nemaju infrastrukturu da se takmiče sa njima”.
“Mi smo uspeli, ali je jako teško i uvek će biti”, podvukao je on.
Mnogi su očekivali da će on nastaviti rad u FSS i da će preuzeti mladu, neki čak i seniorsku reprezentaciju Srbije, ali Paunović je istakao da je njemu potrebno još mnogo da uči kako bi se prihvatio takvog izazova. Kao zemlju u kojoj vidi napredak izabrao je Sjedinjene Američke Države.
Tako je već kao fudbaler nastupao za Filadelfiju i pričao da je bio srećan u tom periodu života, a sada kao trener uživa u Čikagu gde vodi “Fajr”.
U prvoj sezoni tim je bio među lošijima, ali za razliku od nekih drugih zemalja – u SAD se veruje u reč “projekat” i shvata da je on moguć samo na duže staze. Stoga je ove godine druga priča i Čikago je među najboljim i najatraktivnijim klubovima MLS lige.
I to nije slučajnost.
“Mi smo svakako prošlu sezonu žrtvovali kako bismo doveli igrače koje želimo i za koje su potrebni finansijski uslovi. Doveli smo igrače koje želimo (Švajnštajger, Nikolić) i koje imaju mentalitet da pobeđuju, a samim tim i naši apetiti rastu. Prvi cilj je da uđemo u plej-of, a posle ćemo postaviti novi cilj. Ima mnogo da se igra i moramo da nastavimo da držimo ambijent oko svlačionice i sa dobrim radom verujem da ćemo uspeti u onome što smo zamislili”, zaključio je Paunović.
Pa, Paune, hvala ti i srećno!
