Znam da ovo pitanje zvuči pomalo deplasirano za mnoge koji prate dešavanja oko fudbalskog nacionalnog tima. Možda čak i naivno. Ali najnovije ponašanje stručnog štaba reprezentacije Srbije povodom spiska igrača za prve dve utakmice Lige Nacija može se podvesti samo pod skandalozno.
Od samog početka selektorski mandat Mladena Krstajića je, blago rečeno kontroverzan. Samo njegovo postavljanje bilo je šokantno. Smenjen je selektor koji je Srbiju posle osam godina odveo na Mondijal, da bi funkcija bila poverena njegovom pomoćniku, koji pre toga nije imao nijedan trenerski posao. Dakle, Mladen Krstajić je preuzeo vođenje reprezentacije Srbije, učesnika Svetskog prvenstva kao trener početnik.
Do tog trenutka sva krivica mogla je da se svali na Savez, koji je doneo ove neverovatno diletantske odluke u veoma kratkom roku i koji je morao da pruži javnosti odgovore za ovakvu avanturu. Naravno, do dana današnjeg, nijedan organ FSS nije u zvaničnoj formi izneo razlog za smenu Slavoljuba Muslina, što samo pokazuje da se ponaša kao da je ovo privatna reprezentacija Saveza.
Naravno od tog trenutka počele su da kolaju priče, koje je i bivši selektor dodatno podgrejao rečenicom “Neće meni menadžeri i polusvet da sastavljaju tim”, da Muslinu nije presudio “nedostatak igre”, već želja da se “ubace” neki igrači u reprezentaciju koji do tada nisu bili u prvom planu, poput Sergeja Milinković-Savića, Marka Grujića i Nemanje Radonjića. Ta tri imena spominjala su se samo par minuta po smeni selektora, a u tom trenutku samo je Milinković-Savić bio u vrhunskoj formi. Grujić je grejao klupu u Liverpulu, a Radonjić jeste bio standardan u Crvenoj zvezdi, ali ne u tom trenutku u impozantnoj formi (nije postigao gol u Superligi). Da te priče nisu bile bez osnova videlo se po objavljivanju konačnog spiska za Svetsko prvenstvo, kada su sva trojica otišla u Moskvi. Doduše Milinković-Savić je igrama u Laciju zaslužio poziv, pa i Radonjić partijama u finišu sezone u Zvezdi, ali za Marka Grujića je to zaista teško reći, posebno da je zaslužio da ide u Rusiju pre Mijata Gaćinovića.
Onog trenutka kada je prihvatio da zameni čoveka koji ga je uveo u reprezentaciju, smenjenog na ne baš korektan način, tada je Krstajić postao odgovoran za sve vezano za svoj posao. Bez obzira da li se za sve pitao, ili ni za šta već je samo bio “izvođač radova”, kao što mnogi sumnjaju. Iako je zaista delovalo tokom njegovog mandata da se drugi, takozvani ljudi iz senke više pitaju od njega za spisak igrača, sastav, formaciju, ipak se video lični pečat selektora. To je odnos sa igračima. Ono za šta se govorilo da je njegov najveći adut pretvorilo se u ubedljivo najveću slabost, a bogme je pokazao mnoge, što na fudbalskom polju što van njega.
Način na koji je “rešio situaciju” sa Branislavom Ivanovićem, tako što mu je skinuo kapitensku traku samo zato što je iskusni prvotimac iza zatvorenih vrata svlačionice konstatovao da nije imao ništa protiv bivšeg selektora, kao i sa Lukom Milivojevićem, koga je odstranio iz startne postave protiv Brazila na Svetskom prvenstvu, ali i kasnije sa spiska igrača za novi ciklus zbog toga što je glasno rekao posle utakmice sa Švajcarskom da su napravljene greške, što je bilo vidljivo golim okom, jasno pokazuje da je selektor veoma sujetan i kapriciozan čovek. To nije nužno loša osobina kod trenera. Recimo, Murinjo je takav. Nevolja nastaje kada ona daleko nadilazi trenerske kapacitete, što je kod Krstajića očigledno, za razliku od “Specijalnog”.
Ivanović i Milivojević su samo najočitiji slučajevi selekterovog odnosa prema igračima i to zanimljivo, onima koji su dokazana imena i lideri (Ivanović dugogodišnji kapiten reprezentacije, Milivojević kapiten premijerligaša Kristal Palasa). Njegovo degradiranje Duška Tošića, izostavio ga protiv Brazila i nije ga pozvao za ove akcije u Ligi Nacija, Jagoša Vukovića koji je bio standardan u kvalifikacijama nije vodio na Svetsko prvenstvo, pa se onda setio da bi mogao da ga pozove za Litvaniju i Rumuniju ili Dušana Tadića koji je u kvalifikacijama bio ključan igrač a u Rusiji ga je sveo na tek sporednog igrača kako bi Sergeju Milinković-Saviću dao glavnu ulogu. Valjda je time želeo da dokaže da je bolji od Muslina, pošto je računao da bi njegov igrač doneo veći kvalitet nego onaj koga je prethodni selektor forsirao kao lidera tima.
Svi ovi gafovi možda bi mogli da se oproste da se radi o privatnom timu Mladena Krstajića. Onda bi mogao da radi šta god hoće, da zove igrače po svom nahođenju, da ih izbacuje kako hoće, da im menja pozicije i da za to nikome ne odgovara. Pošto još nismo zvanično obavešteni da je to tako onda bi selektor makar mogao da ponudi neko objašnjenje. Međutim, koliko je “hrabar” kada treba da se obračuna sa najboljim igračima, toliko nije kada treba da se susretne sa novinarima kako bi odgovorio na potencijalno neugodna pitanja. Mada, teško da bi neugodnim moglo da se okvalifikuje pitanje “zašto na spisku nema jednog od najboljih igrača reprezentacije?” Umesto toga selektor faksom ili mejlom šalje spisak igrača ili pusti jednog od svojih pomoćnika da iznose bljuvotine oko navodnog puča koji organizuje taj igrač u saradnji sa jednim menadžerom, a pri tom ne nudi nikakav dokaz za tu priču.
Selektor je generalno izbegavao novinare u ovom mandatu. Mada, kada se i susretao sa njima, samo na konferencijama sa unapred određenim formatima (na kojim uglavnom nisu smela da se postavljaju pitanja) ili u intervjuima sa određenim novinarima, bolje da nije. U jednom nedavnom intervjuu, prvom po završetku Svetskog prvenstva, izrekao je niz stvari posle kojih bi bilo normalno zapitati se da li je on zaista sposoban da vodi, ne samo reprezentaciju već i neki osrednji klub. Prvo je u odbranu Nemanje Matića istakao da je pola godine igrao povređen! Koji normalan selektor bi na povređenom igraču bazirao igru na najozbiljnijem mogućem takmičenju kao što je Svetsko prvenstvo?! Dakle, ili je slagao da je Matić već bio povređen, ili je toliko lišen zdravorazumskog odlučivanja da ne zna da se to naprosto ne radi.
A tek kada je počeo da obrazlaže sve oko Ivanovića. Rekao je da voli Nastasića, ali da je morao da vodi Ivanovića jer je ime?! Kao prvo, zna li selektor da, posebno u njegovom sistemu sa četvoricom u odbrani, Ivanović i Nastasić ni ne igraju istu poziciju, pa da je morao da bira između njih dvojice? Drugo, da li je selektora neko obavestio da je Nastasić bio teško povređen i da nije bilo realno da bude spreman za Svetsko prvenstvo? Ako je selektor imao dilemu da ide on ili Ivanović, ona je naprosto bila lažna, jer Nastasić nikako nije mogao da ide.
Oni koji pokušavaju da opravdaju selektora kažu “Čovek hoće da proba neke nove igrače u Ligi Nacija, da bi ekipa spremno dočekala kvalifikacije za Evropsko prvenstvo.” Ajde što mnogi ljudi nisu svesni značaja novog takmičenja, niti upoznati sa istim do kraja. To im nije posao. Ali ako selektor tako misli, onda je to već alarmantno. Da li je moguće da selektor ne zna da se i kroz Ligu Nacija odlazi na Evropsko prvenstvo i to ako se osvoji divizija u kojoj se tim takmiči? Verujem da bi 90% ljudi odgovorilo potvrdno da je lakše izboriti plasman na kontinentalnu smotru u konkurenciji Crne Gore, Litvanije, Rumunije, Škotske, Slovenije, Mađarske, Grčke, nego iz trećeg šešira u konkurenciji, na primer, Nemačke i Hrvatske, ili Portugalije i Danske, Francuske i Holandije. Takođe, Liga Nacija služi i da se poboljšava koeficijent, a sa poboljšanim koeficijentom ide se u bolji šešir i potencijalno se dobijaju slabiji protivnici. Da li je moguće da ni ovo selektor ne zna?
Selektor je pokazao da niti ima trenersko znanje, niti hrabrosti, niti poštuje osnova pravila ponašanja za nekoga ko ima dužnost da vodi jednu fudbalsku reprezentaciju. Ali on sve to kompenzuje bahatim ponašanjem, kao da je reprezentacija njegovo privatno vlasništvo. Poput Saveza koji ga je tu postavio. Jednostavno i Savez i selektor vuku poteze koji reprezentaciju vuku u propast i nemaju nameru ikome da odgovaraju za to.
Ako je to tako, ako reprezentacija nije više institucija od javnog značaja, već samo sredstvo za ostvarivanje privatnih interesa, onda se postavlja pitanje da li javnost i ljudi van uskog kruga oko reprezentacije, imaju nekakve obaveze prema njoj? Drugim rečima, da li igrači koji su se redovno odazivali toj istoj reprezentaciji i imali uglavnom pošten odnos prema njoj (druga je stvar kakvog je kvaliteta bila njihova igra, ali u tome ima ogromne odgovornosti selektora i Saveza koji je postavljao takve selektore) imaju obavezu, što moralnu što bilo koju drugu, da nastave da se odazivaju? Da li igranje za ovu, po svim merilima, privatnu reprezentaciju znači, ono što bi trebalo da znači igranje za reprezentaciju, reprezentovanje države i njenih građana na fudbalskom terenu ili je to sada prestalo da bude to? Ili je možda sada veća obaveza za te fudbalere prema dojučerašnjim saigračima, momcima sa kojima su delili dobro i zlo, sa kojima su ginuli da bi odveli tu reprezentaciju na Svetsko prvenstvo, sa kojima su postali neka porodica, bar po njihovim rečima? Da li bi možda sada pre trebalo da se solidarišu sa svojim kolegama/prijateljima i da bojkotuju ovog selektora, koji ih ni po čemu ne zaslužuje, ili bi morali da nastave da igraju za državni tim, jer je zemlja ispred svega?
Ove moralne dileme odnose se i na novinare, bar one sportske, posebno one koji prate reprezentaciju. Da li moraju i dalje da, zarad mira u kući, prate državni tim kao što su to do sada radili i da na taj način pređu preko svega što ovaj Savez i ovaj selektor nečasno rade, posebno prema njima, u smislu da izbegavaju bilo kakav kontakt sa novinarima, osim onaj koji njima odgovara? Ili bi trebalo da počnu da se bore, za ono u šta veruju da je interes fudbalskom nacionalnog tima, a ono što mnogi misle, među njima i moja malenkost, a neki i javno govore, to je da ovaj krajnje nestručni i bahati selektor treba da ode, a za njim i mnogi iz Saveza, makar i samo oni koji su odlučujuće uticali na smenu bivšeg selektora, postavljanje ovog novog i zadržavanja posle Mondijala na sadašnjem mestu?
Ovo su veoma teška pitanja i velike dileme, kako za same igrače kojima je jedna od najvećih stvari u karijeri da igraju za nacionalni tim, kao i za sve novinare kojima je vrhunac u profesiji da prate fudbalsku reprezentaciju Srbije. Možda bi svako od njih prvo trebalo da postavi sebi jedno pitanje: da li u svojoj najboljoj nameri zaista čine dobro i reprezentaciji, kojoj verujem žele sve najbolje, i svojim karijerama, ako pristaju da budu saučesnici u onome što je na delu? A to je, ako neko nije primetio, užurbano rušenje preostalog ugleda fudbalske reprezentacije Srbije.
