Menjaju se selektori, menjaju se predsednici saveza, ali se ide istim putem, pa su i rezultati isti. – U fudbalu se, izgleda, više uzdamo u zakon verovatnoće, nego u sebe
Izgubismo na fudbalskom izletu u Srednjoj Americi. Verovatno niko nije predviđao poraze i u Meksiku i u Hondurasu (oba sa po 2:0), ali, ruku na srce, teško da je ovakav ishod ikoga iznenadio.
I šta sad? Suštinski – ništa. Zaboraviće se i ovo i onda opet sve po starom. Neko će biti postavljen za selektora. Sastavljaće tim od utakmice do utakmice i možda nam se nekad i posreći.
Na stranu to što se od raspada Jugoslavije nesvesno i dalje poistovećujemo s njom i njenim mogućnostima.
Pamćenje je kratko, pa se zaboravlja da je čak i tada bilo takvih razočarenja da smo ih doživljavali kao bruku.
Recimo, taj Honduras smo pobedili na Svetskom prvenstvu 1982. s 1:0 (gol je iz penala pred kraj utakmice dao Vladimir Petrović, doskorašnji selektor koji, kao ni drugi pre njega, ne dobi priliku za popravni), a da prođemo dalje nam je trebalo 2:0. I pritom je najbolji igrač na utakmici bio naš golman Dragan Pantelić.
Ali, tada nas je, ako ništa drugo, srce bolelo posle takvih neuspeha. Sada je veliko pitanje da li je ikome stvarno stalo do reprezentacije. Klubaštvo je nadvladalo, a kod većine nas se zanimanje za fudbal svelo na seirenje.
Posle ovakvih poraza reprezentativci otkrivaju da im je mnogo teško, a merodavni izbace umirujuću, ali i ohrabrujuću parolu: „Idemo dalje”. Istim putem. I onda ne čudi što su i rezultati isti.
Mislili smo da ne možemo da padnemo niže nego što je bilo protiv Azerbejdžana u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004. (2:2 kod nas i 1:2 u gostima). Promeniše se selektori i predsednici saveza, ali se ne promeni i naš način rada. I dalje su promene bez plana, same su sebi svrha.
Nikako da prestanemo da se zanosimo onim što smo bili kao Jugoslavija. I nikako da razmislimo gde nam je sada mesto.
A to nije teško da se zaključi kad se podvuče crta ispod učinka naših klubova u Evropi, kad se pogleda kakvi su nam stadioni, kad se vidi ko su najvatreniji navijači, kad se obrati pažnja na to kakvi odnosi vladaju među onima koji vode naš fudbal, kad se pročita ili sluša šta u medijima najavljujemo…
Nameću se poređenja: kako može Đoković, ili kako mogu odbojka i vaterpolo? Pošto je fudbal ekipni sport jasno na koju stranu treba da se povuče paralela.
U vaterpolu i odbojci nema igrača koji nije prošao kroz mlađe selekcije reprezentacije. A tamo stručni rad s njima ne zavisi od selektora do selektora, nego je deo sistema čiji je cilj bezbolna smena generacija u A reprezentaciji.
I tu uopšte nije bitno ime selektora. Prisetimo se: ko bi digao ruku da Dejan Udovičić i Igor Kolaković vode seniore? Njih dvojica nisu imali prošlost kao štit. Ali, oni su bili kadri da zidaju ono što je započeo neko pre njih.
Sudbina selektora ne sme da zavisi od ishoda jednog takmičenja. Eto, Zoran Terzić je imao dve-tri sušne sezone s odbojkašicama, pa ih dovede do evropskog trona. I zar će sada zbog Svetskog kupa neko da dovede u pitanje njegovu stručnost?
Bogati mogu da kupuju trenere na glasu. Naši savezi i klubovi nemaju te pare i zato oni treba da otkrivaju talentovane stručnjake. Eto, Košarkaški klub Partizan na mesto Duška Vujoševića nije doveo nekog pred kojim bi se svi klanjali, nego je postavio anonimnog Vladu Jovanovića, poznatog samo po tome što je bio njegov pomoćnik. I taj bezimeni trener pobedi Real!
Ali, postoji sistem koji se, s manje ili više uspeha, nastavlja. U fudbalu toga nema. U fudbalu nema ni druge prilike.
Santrač je ispao na Svetskom prvenstvu 1998, jer je Mijatović pogodio prečku protiv Holandije i – zbogom selektore. Petkovića smo veličali kako je odveo reprezentaciju na Svetsko prvenstvo 2006. godine (samo jedan primljen gol u kvalifikacijama), ali više ne dobi šansu da pokaže šta je naučio na svojim i tuđim greškama.
U fudbalu kao da ne radimo za sebe, nego očekujemo od zakona verovatnoće da on nešto učini za nas. I sada, posle Meksika i Hondurasa – tišina. A da nam je stalo do reprezentacije verovatno bi sve prštalo od stručnih polemika.
