Bilans protiv reprezentacije Litvanije

20.11.2018

	Ut.	Pob	Ner	Por	Gol-raz
SR Jugoslavija	1	1	0	0	4 : 1
Srbija i Crna Gora	2	2	0	0	4 : 0
Srbija	5	4	0	1	13 : 4
Ukupno	8	7	0	1	21 : 5

Utakmice protiv reprezentacije Litvanije:

PU	17.04.2002	Jugoslavija	–	Litvanija	4-1	(2-1)
KSP	03.09.2005	Srbija i Crna Gora	–	Litvanija	2-0	(1-0)
KSP	08.10.2005	Litvanija	–	Srbija i Crna Gora	0-2	(0-1)
KSP	11.10.2008	Srbija	–	Litvanija	3-0	(2-0)
KSP	14.10.2009	Litvanija	–	Srbija	2-1	(1-0)
ULN	07.09.2018	Litvanija	–	Srbija	0-1	(0-1)
ULN	20.11.2018	Srbija	–	Litvanija	4-1	(0-0)
KEP	10.06.2019	Srbija	–	Litvanija	4-1	(3-0)
KEP	14.10.2019	Litvanija	–	Srbija

2003

Na današnji dan, 28. januara 2003. u Beogradu je preminuo Miloš Milutinović, virtuoz na fudbalskom terenu i miljenik publike koja je zbog njega hrlila na stadione.

Rođen 5. februara 1933. u Bajinoj Bašti, bio je igrač svetske klase, i da ga je zdravlje bolje poslužilo, bio bi, najverovatnije, najbolji napadač kojeg je jugoslovenski fudbal ikad imao. Osrednjeg rasta, vitak, izvanredan tehničar, elegantan u svakom pokretu, lako je vladao loptom i odlično šutirao i glavom i sa obe noge. Bio je ljubimac navijača.

Sa 15 godina igrao je u omladinskoj ekipi FK Bor, koji je u polufinalu Kupa Srbije 1949. igrao vrlo zapaženo. Bio je kapiten i najbolji igrač omladinske reprezentacije Jugoslavije – 1951, na turniru UEFA u Kanu, osvojila je prvo mesto. Iste godine došao je u Partizan gde je, kao centarfor ili polutka, do 1958. odigrao 192 utakmice i postigao 183 gola. Igrao je u pobedničkoj ekipi Partizana koja je osvojila Kup 1957. godine.

Tokom 1959. se razboleo. Lekari su konstatovali tuberkulozu, u to vreme bolest od koje se još uvek umiralo. Bajern iz Minhena platio je operaciju, uz uslov da ponese njihov dres kad se oporavi. Miloš se vratio i narednih nekoliko godina igrao za Bavarce, a kasnije i za Rasing iz Pariza.

Vrativši se u OFK Beograd, s ovim klubom je kao tehnički direktor 1965/66. godine osvojio trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.

Reaktivirao se sa 36 godina i zajedno sa svojim velikim prijateljem Šekularcem zaigrao za OFK Beograd. Na njihovom „debiju“ protiv Proletera na Karaburmi, u prvom kolu prolećnog prvenstva 1968/69. došlo je blizu 30.000 ljudi. Bilo je 3:2 a Miloš je, kao u najlepšoj bajci, dao prvi gol već na početku igre. U dresu OFK Beograda odigrao je 42 utakmice i postigao 13 golova.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 33 utakmice (1953-1958) i postigao 16 golova. Kao junior FK Bor odigrao je i tri utakmice (1951) za omladinsku reprezentaciju. U nacionalnom dresu prvi put je zaigrao 21. maja 1953. protiv Velsa (5:2) u Beogradu kao centarfor, u navali sa Rajkovom, Mitićem (postigao tri gola), Vukasom i Zebecom.

Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj i na njemu se 19. juna 1958. protiv SR Nemačke (0:1) u Malmeu oprostio od dresa sa državnim grbom.

Sa položenim trenerskim ispitom, vodio je od 1970. leskovačku Dubočicu, Proleter iz Zrenjanina (uveo ga 1973. u Prvu ligu), zatim meksičku ekipu Atlas iz Gvadalahare i Bešiktaš iz Istanbula, a kad se vratio u zemlju, sa mostarskim Veležom je 1981. osvojio Fudbalski kup Jugoslavije, a sa Partizanom 1983. državno prvenstvo.

Od 12. septembra 1984. do 16. novembra 1985. nalazio se na dužnosti selektora fudbalske reprezentacije Jugoslavije.

U istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala ostaće zapamćen kao redak fudbalski dragulj koga je bolest, kada je bio u naponu snage, sprečila da dostigne svetsku slavu, ali ne i da zauvek ostane u srcima svih onih koji su ga bar jednom gledali.