Kako je moguće da svako malo kada je seniorska reprezentacija Srbije u pitanju pišemo samo o problemima, koji pritom nisu fabrikovane tabloidne gluposti, već nešto što puca unutar tima i onda javnost saznaje za to?
– “Osećam odgovornost za neuspeh, neka proba neko drugi”, izjavio niko nikad! Ali, zato imamo imaginarne neprijatelje, “lažne prijatelje”, koji će biti krivci kad pobedimo trećerazredni tim i najavimo analizu “da vidimo gde smo”.
Izgovorio u Srbiji – niko nikad! Ako pričamo u fudbalu, Savezu, reprezentaciji…
Namučili bismo se da nađemo ovakav primer i u drugim sportovima, ali zadržimo se samo na najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
I tu ne govorimo samo o trenerima i selektorima, već i o funkcionerima, koji su se daleko manje menjali u decenijama za nama, a daleko više sakrivali iza činjenice da “selektor sastavlja tim, a igrači igraju”.
Međutim, do aktuelne trule atmosfere oko našeg državnog tima i fudbala uopšte, svi su zajedno doprineli i među njima nema nijednog koji je rekao:
“Da, krivica je moja i ja sam taj koji je odgovoran”.
Nema ga decenijama! Postoji mogućnost, da je eventualno kriv ovaj drugi, pored.
Osim, možda, Nenada Tomovića, koji je posle kolektivne katastrofe u Skoplju shvatio da je, ipak, on napravio najveću grešku, pa je hrabro stao pred novinare i rekao iskreno…
– “Možda ja ipak nemam kvalitet da igram za reprezentaciju”.
Na kraju tog gorkog ciklusa, ništa manje ili više gorkog u poređenju sa nekim prethodnim ili onim koji je usledio, selektor Siniša Mihajlović održao je obećanje da će otići ukoliko se ne plasiramo na Mundijal i utoliko je fer pomenuti ga, iako razlozi i nisu bili samo oni nabrojani u uvodnoj rečenici teksta.
Ali, dao je reč i održao je do kraja, mada nije bio mali broj ljudi koji ga je želeo i dalje tu. To što je već imao potpisan ugovor sa Sampdorijom… Nema veze.
Posle još jednog okupljanja reprezentacije Srbije koje nije prošlo bez problema, poraza i blede igre, aktuelni selektor Radovan Ćurčić najavio je standardnu analizu u Poznanu, nakon što su nam Poljaci naneli treći poraz u nizu, a onda iskoristio pobedu nad Estonijom u Talinu da se obrati “lažnim prijateljima” i podigne inače standardno miran ton u glasu i pojača uglavnom umerenu i odmerenu retoriku.
Uoči okupljanja, izostavio je – s pravom ili ne – “desetku” našeg državnog tima, Dušana Tadića, koji se muči da izbori mesto u startnoj postavi Sautemptona, i to je sasvim legitimno, ali onda izjavio da je “to najbolje što Srbija ima”.
Dok se narod s pravom pita da li su na pozicijama u Savezu, od predsedničke fotelje do selektorske klupe, “najbolji ljudi koje Srbija ima”, utisak je da je Ćurčić mogao malo bolje da pripremi govor za čitanje inače ne toliko bitnog spiska, jer smo i na severo-istok Evrope išli kao sparing partneri.
No, rekao je šta je rekao i sada ćemo se opet podeliti na one koji će smatrati da je “Dušan uvređena mlada” i one koji će pričati da je “Radovanu jezik brži od pameti”.
Međutim, da u FSS radi ko, šta i kako hoće, bez ikakvog dogovora, zajedničkog načina razmišljanja, unapred određenih pravila i postulata, koordinacije i međusobnog uvažavanja, pokazao je i taj primer, jer…
Samo dan ranije, Ćurčićev kolega Tomislav Sivić (koji je inače i sam doživeo da mu dvojica igrača kažu: ‘Dok si ti ovde, nas nema’) objasnio je kako u Partizanu precrtanog i satanizovanog Andriju Živkovića zove “jer poseduje kvalitet” i “jer je deo tog tima od početka i jedan od lidera svoje generacije”.
I to je bio sasvim OK argument, realno.
Ali, zapravo Sivić je za istu FIFA pauzu postupio potpuno suprotno Ćurčiću i naveo Živkovićeve adute, koje sve do jednog poseduje i Tadić, samo u “A” timu.
I nebitno ko je ovde u pravu i čiji su argumenti jači, nećemo čuti ni Ćurčića, ni Sivića, ni sutra nekog trećeg da kaže:
– “Da, zapravo greška je bila moja, preuzimam odgovornost”.
Toga ovde nema!
Postoje samo obračuni sa imaginarnim neprijateljima, čiji je identitet poznat isključivo fudbalskom radniku koji se nalazi pod pritiskom javnosti zbog slabih igara i rezultata.
Neki tamo “lažni prijatelji” biće uvek krivi za sve, iako javnost nikada neće saznati ko su oni. Utoliko – dozvolite nam da na to imamo pravo – oni i ne postoje! Prosečna izdanja završena pobedama biće “nagoveštaj boljih dana”, loše partije i porazi biće “povodi da se izvuku pouke i naprave analize”, jer “vremena uvek ima”, a zapravo prošle su godine od kada smo se radovali, verovali i odlazili na stadione…
Pitanje je, uistinu, veruju li i oni koji govore te stvari u isprane floskule, koje već iritiraju ljude.
Tu je i Savo Milošević…
Čovek koji je poturio leđa da sačuva Tomislava Karadžića, nakon još jeden katastrofalne procene u izboru selektora, koja nas je u startu koštala odlaska na EURO 2016, iako je svojevremeno prvi čovek srpskog fudbala izjavio da je imperativ odlazak ili u Brazil ili u Francusku i da će morati da dođe do promena ukoliko se jedan od ta dva cilja ne ostvari.
Promena je bilo, ali nema govora o tome da je Karadžić mislio na sebe, jer se sprema za novi mandat, iako se možda nekome tako učinilo na jednoj od brojnih Skupština FSS.
Tole se posle 0:3 sa Danskom povukao iz javnosti, gurnuo Sava u prvi plan, ovaj iskritikovao atmosferu unutar tima, najavio da će raditi danonoćno na tome da se ti odnosi isprave i da je ubeđen da je Ćurčić pravi čovek za te stvari, kao i da će njih dvojica putovati Evropom i pokušati da reše neke od nasleđenih problema od prethodnog selektora.
I blanko podršku su dobili. I putovali su. I nisu rešili nijedan nasleđen problem, ali su napravili nove!
Već posle prvog narednog okupljanja u Grčkoj, Filip Đorđević poručio je da ga više ne zovu, nije zadovoljan bio ni Milan Biševac, da ga zaborave zacrtao je i Duško Tošić, a pred ovo ko zna koje “prijateljsko” okupljanje u nizu, da “odglumimo” Hrvate ili neke druge komšije “sličnog stila” i “izmerimo se sa ostalima”, iz reprezentacije do daljeg odjavili su se Tadić i potom Nemanja Gudelj.
Još malo, duži će spisak biti onih koji ne žele više da igraju, od onih koji dolaze, a najkraći spisak već neko vreme čine oni koji sleću s osmehom, čije izjave odišu optimizmom, vedrinom, kojima se u očima vidi sreća i ponos što su tu, pod zastavom države čije boje bi trebalo da brane za nekoliko dana.
I to uglavnom u inostranstvu, negde daleko, na bezbednoj udaljenosti, da se ovde ne bi okupljali neki, kako Karadžić voli da kaže, plaćeni navijači koji će kvariti savršenu atmosferu i sklad unutar reprezentacije i Saveza, generalno…
Svi ti koji su već odlučili da neće više dolaziti i oni koji možda o tome uveliko razmišljaju, morali bi da se zamisle zbog čega i za koga igraju i šta ih motiviše da dolaze na okupljanje “najvažnijeg dresa u fudbalu”. To stoji, ali… Kako je moguće da svako malo kada je seniorska reprezentacija Srbije u pitanju pišemo samo o problemima, koji pritom nisu fabrikovane tabloidne gluposti, već nešto što puca unutar tima i onda javnost saznaje za to?
Nisu novinari nagovorili Tadića da ode, nisu novinari izmislili izjavu kapitena Branislava Ivanovića na pitanje: Podržavate li aktuelnog selektora Ćurčića?
Kako ovo pišemo, skandali i razmirice samo sevaju pred očima, mozak je luđi od Googla, setili smo se i selektora koji jeste rekao:
– “Povlačim se, ja sam kriv, vreme je da proba neko drugi”.
Ali, nije naš! Iz inostranstva je i nije se dugo zadržao… Tačnije, oterali smo ga za otprilike isto ovo što igramo i dan danas. I kako izgledamo dan danas.
Tek pred kraj, palo nam je napamet – Vujadin Boškov!
On je tokom kvalifikacija, davne 1974. godine rekao:
“Ako ne pobedimo Špance u Zagrebu podnosim ostavku i prepuštam tim nekom drugom”.
I nismo pobedili. Bilo je 0:0. I nije slagao. Otišao je i selektor je postao Miljan Miljanić, koji je nad sobom imao i selektorsku komisiju Rebac, Ribar, Ćirić, Ivić. Pobedio je 4:2 u Atini, pa Špance u Frankfurtu 1:0 i odveo “plave” na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj.
Šta ste radili 1974. godine?
