Počeli smo kvalifikacije rezultatom 6:1, završili ih sa 5:1, a već godinu dana znamo da nećemo igrati na Mundijalu u Brazilu. To mogu samo Srbi!
Teško je izabrati emociju na kraju puta ka Svetskom prvenstvu u Brazilu, koji smo počeli sa novosadskih 6:1, a završili ga s jagodinskih 5:1. Čovek bi rekao da smo Holandija!
Ali, nismo… Srbija smo. U međuvremenu smo nešto “zeznuli” i zato nećemo igrati u Brazilu, ali to nije apsolutno nikakva novost.
To smo definitivno saznali u septembru ove godine, ali su nam stvari bile jasne još u oktobru 2012. pre – dan manje – pa tačno godinu dana!
Fudbalska reprezentacija Srbije u poslednjoj utakmici Grupe A u kvalifikacijama za Mundijal 2014. deklasirala je komšije iz Makedonije u Jagodini, sedmom gradu koji je od raspada SFRJ ugostio naš državni tim – 5:1 (3:0)!
Kažu: “Najbitniji su početak i kraj, sve ostalo je improvizacija”, ali izgleda da smo mi previše improvizovali u međuvremenu, pa smo tako, dok je pola plenete drhtalo, radovalo se i tugovalo, mi smo igrali čisto da se revanširamo tim istim Makedoncima koji su nas porazili Skoplju, a to nas je tog 16. oktobra 2012. – ispostavilo se – koštalo plasmana na Mundijal.
I onda smo im dali pet komada…
Štaviše, tu ljutnju samo su pojačali neubedljivi Hrvati i njihov pogubljeni selektor Igor Štimac, jer bismo – hipotetički govoreći – sa pobedom u Beogradu nad “vatrenima” (ono kad je Šimunić krvnički zaustavio Sulejmanija) večeras bili reprezentacija učesnik baraža za Svetsko prvenstvo u Brazilu.
I možda bismo izvukli neki Island ili opet te Hrvate i možda, ali samo možda… Igrali bismo na najvećem sportskom događaju na planeti, uz Olimpijske igre.
S ovim rezultatima, bili bismo učesnici Mundijala i da smo “samo” pobedili ove skromne, tehnički nedoučene Makedonce u Skoplju. Ali, srpska posla… Izgubili smo 1:0 tada na stadionu “Filip II” i tu smo izgubili i rat, iako je posle toga bilo još mnogo bitaka. Šteta…
Šteta, jer naš nacinalni tim, i ovako drastično podmlađen (na čemu treba čestitati selektoru Siniši Mihajloviću) svakako već sada ima kvalitet da se pojavi na velikoj sceni i da ne čeka EURO 2016.
Ali, srBska posla… Malo inata, malo sujete, malo naknadne pameti, malo nezdravih ljudskih odnosa i po ko zna koji put, ne samo kada je fudbal u pitanju, uspeli smo da izmislimo milion razloga da ne ispoštujemo onaj jedan – samo sloga Srbina spašava. I da ne uspemo u svom cilju…
Ovaj tekst bio bi ne izveštaj sa utakmice nego feljton kada bismo krenuli da nabrajamo greške koje smo, svi zajedno, ne samo Savez, selektor i igrači, napravili na putu ka Brazilu koji smo završili u Jagodini ove lepe oktobarske večeri.
Ako srpski narod nije mogao da izbegne pogibeljni star Josipa Šimunića (a cilj opravdava sredstvo, sad je jasnije nego bilo kada pre), onda ćemo se složiti da smo najveću cenu na kraju puta platili na naplatnoj rampi u Skoplju, ali smo se bahatili i u “slučaju Matić” i sa startnih 11 za “Maksimir” i za strah od pobede u Briselu i za mnogo u afektu izrečenih i napisanih reči na tom putu.
Svi smo sada pametniji (valjda?), pa bi trebalo da bude bolje u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016. godine.
Valjda…
Opisivanje utakmice u kojoj je već posle 20 minuta bilo jasno da će jedan tim stradati suvislo je u ovom trenutku, ali bi bila velika nepravda ne pomenuti da je Dušan Basta igrom protiv Makedonije zaslužio ne samo epitet igrača utakmice, već igrača na kojem bi – između ostalih – trebalo bazirati igru u budućnosti.
To isto važi i za Dušana Tadića.
Njih dvojica napravila su razliku u utakmici koja je bila bitna samo nama… Nažalost. Iste večeri, Stefan Šćepović fantastičnu gol seriju iz Hihona (8 pogodaka) nastavio je prvim golom u dresu reprezentacije, debitovao je Branislav Trajković u finišu utakmice, Nemanja Matić potvrdio je da bez njega NE SME da se igra ni prijateljska utakmica, naša odbrana sa Branislavom Ivanovićem, Aleksandrom Kolarovim, Matijom Nastasićem, Vladimirom Stojkovićem i bilo kim pored njih, uverila nas da moramo da igramo i pobeđujemo u velikim utakmicama, na velikim turnirima…
Do nekog drugog okupljanja svako bi trebalo da razmisli zbog čega ćemo “tapkati” Panini sličice fudbalera Irana, Kostarike, Australije, Bosne i Hercegovine, možda i Islanda, Hrvatske…
