Ljubinko Drulović izvodio je na teren na pet utakmica svih 18 igrača koliko ih je bilo prijavljeno za završni turnir
Omladinska reprezentacija Srbije ostvarila je veliki uspeh osvajanjem titule prvaka Evrope.
Ekipa Ljubinka Drulovića završila je takmičenje u Litvaniji bez poraza, u grupi su pobeđene Turska (2:1) i Gruzija (1:0) uz remi sa Francuskom (1:1).
U polufinalu Portugalci su pobeđeni posle izvođenja jedanaesteraca (2:2), a u finalu je jedan gol bio dovoljan da padnu i Francuzi (1:0).
Ljubinko Drulović izvodio je na teren na pet utakmica svih 18 igrača koliko ih je bilo prijavljeno za završni turnir a njih šestorica upisali su svih pet nastupa. Aleksandar Filipović i Miloš Veljković odigrali su po 480 minuta na turniru, svih pet puta starteri su bili i Nikola Antić, Marko Pavlovski i Uroš Đurđević a Dejan Meleg je svih pet puta ulazio sa klupe.
Drulović je od prvog do poslednjeg dana forsirao istu postavu, protiv Francuza u grupi odmarao je neke igrače ranije obezbedivši plasman u polufinale ali se osnova tima znala od prvog do poslednjeg dana turnira.
Branio je Predrag Rajković (Jagodina, 31.10.95), odlično na većini mečeva. u polufinalu je izrastao u apsolutnog junaka odbranivši dva penala Portugalcima. Visok i smiren (na svaki penal kretao je čekajući šutera), prilično siguran u skoku i psihološki jak. Posle lopti koje su mu ‘bežale’ uspevao je da se popravi, posle sitnijih grešaka nije padao. U polufinalu savladan dva puta, na ostale tri utakmice samo jednom vadio loptu iz mreže. Čist pogodak i jedan od ozbiljnijih kandidata za golmana nacionalnog tima u bliskoj budućnosti.
Na jednoj utakmici među stativama je stajao Stefan Čupić (OFK Beograd, 07.05.94).
Četvorica igrača odbrane prilično ubedljivi, štoperi povremeno uplašeni ali bez krupnih grešaka.
Na desnom beku je počinjao Petar Golubović (OFK Beograd, 13.07.94), ozbiljan u fazi odbrane, spreman da probije po strani i pomogne napadačima. Sjajan centaršut momka koji je znao u mlađim kategorijamka da igra i kao krilo doneo je vodeći gol Đurđevića u polufinalu.
Miloš Veljković, momak iz Švajcarske, učenik Bazelove škole (Totenhem, 26.09.95) pokazao je u svim utakmicama da nije nikakvo čudo što ga je već u tom uzrastu angažovao ozbiljan premijerligaš. Savršeno miran za maloletnog štopera, često pod naletima napadača Portugalije, Francuske, ostavio odličan utisak.
Sa Veljkovićem u tandemu igrao je Aleksandar Filipović (Jagodina, 20.12.94). Momak koji je veći deo karijere proveo na sredini terena odlično je u paru sa Veljkovićem držao sredinu odbrane i jedan je od najzaslužnijih za ukupno četiri gola na pet utakmica koliko je primio naš tim.
Levi bek Nikola Antić (Rad, 04.01.94) je na trenutke pokazivao mladalačku neigurnost ali je u većem delu turnira bilo jasno da su prolećni nastupi u prvom timu Rada doneli i dosta iskustva. Krilni napadači rivala nisu se naigrali pored Antića a kada je mogao pomagao je i u organizaciji napada našeg tima.
Slobodan Urošević (Rad, 05.04.94) bio je uglavnom rezerva standardnoj četvorki igrača odbrane, priliku je iskoristio a 52 minuta na terenu u polufinalu pokazali su da Drulović i na njega može sasvim ozbiljno da računa.
Defanzivni deo sredine terena obavio je lavovski posao u pomoći odbrani ali je omladinska selekcija Srbije bila jedna od retkih naših ekipa u kojoj zadnji vezni mogu da povuku dobar napad.
Sergej Milinković-Savić (Vojvodina, 27.02.95) igrao je ispred odbrane. Požrtvovan i radan, pretrčao je puno na svim utakmicama i često prekidao akcije protivnika. I pored toga što je izrazito visok (192 cm) dovoljno brz da stigne lopte na koje je odličnim postavljanjem i predviđanjem događaja na terenu kretao pravovremeno.
Nemanja Maksimović (26.01.95), jedini reprezentativac bez kluba, dao je značajan doprinos osvajanju titule prvaka Evrope a ljudima iz Crvene zvezde na plastičan način pokazao koliko je loša bila odluka da se u januaru kao osamnaestogodišnjak ‘precrta’. Učestvovao u brojnim akcijama našeg tima, u svakom trenutku spreman da pomogne odbrani.
Kapiten Marko Pavlovski (OFK Beograd, 07.02.94) pokazao kako nešto nežnija građa uz veliku želju i fudbalsku inteligenciju ne mora da bude prepreka. Trčao ‘kao navijen’, borio se za svaku loptu, umeo da uposli saigrače, da stane na loptu, da kontroliše ritam utakmica. Postigao i gol koji je ekipi doneo prvo mesto u grupi.
Andrija Luković (Rad, 24.10.94) postigao je dva gola, prvi za pomalo iznenađujuću pobedu nad Turskom i onaj ‘zlatni’, u finalu sa Francuzima. Upisao i jednu asistenciju, ponavaljao se i probijao po strani, pokazao da na Banjici raste još jedan moderan i kvalitetan igrač. Odigrao celu polusezonu u dresu Rada u Jelen Superligi i jedan je od igrača koji će, čini se, najbrže ka ‘A’ selekciji Srbije.
Pored četvorice standardnih na sredini terena još dvojica igrača imali su vrlo značajne uloge na šampionatu.
Dejan Meleg (Ajaks, 01.10.94) nijednom nije bio u startnoj postavi, nijednu utakmicu nije propustio. Kao igrač sa klupe postigao gol za pobedu nad Gruzijom i u nekoliko mečeva ulaskom na teren menjao ritam igre i pretio rivalima.
Mijat Gaćinović (Vojvodina, 08.02.95) nije se naigrao u Litvaniji ali je za dva nepuna poluvremena pokazao da je veliki potencijal. Jedan od najmlađih reprezentativaca je u duelu sa Portugalom ‘kao mator’ primio loptu i pokazao kako ozbiljan igrač rešava situacije u kojima ima prostora za šut. Za prostor se izborio i postigao gol koji je doneo penale i plasman u finale.
Kikinđanin Milan Vojvodić (Spartak, 20.01.94) dobio je priliku da odigra meč sa Francuzima u grupi i dočeka kraj prve utakmice na terenu.
Dva napadača reprezentacije Srbije građom i glađu za golovima mnogima liče, na ovom šampionatu imali su značajnu ulogu i, iako poznati skautima evropskih klubova od ranije, podigli sebi cenu.
Uroš Đurđević (Rad, 02.03.94) postigao je sjajan gol u polufinalu, puno trčao, ‘nudio se’, otvarao, u tandemu sa Mitrovićem bio ozbiljna opasnost po prtoivničke odbrane čak i u mečevima u kojima tim Srbije nije imao terensku inicijativu. Spreman da šutira iz prve ali i da uposli saigrače, zreo napadač koji je napunio tek 19 godina.
Aleksandar Mitrović (Partizan, 16.09.94) je pokazao da vredan i fudbalu predan osamnaestogodišnjak može da se nosi sa velikim pritiskom. Iako su ga mediji češće pominjali kao veliki posao njegovog kluba i pojačanje ozbiljnih evropskih klubova, igrao koncentrisano i sa puno žara na svim mečevima. Na trenutke pokazivao sebičluk svojstven najboljim mladim igračima ali u finišu šampionata dokazao da je zaista prva zvezda tima. Rutinski izveden penal odluke u duelu sa Portugalom i asistencija za jedini pogodak u finalu. Dovoljno za epitet igrača finalne utakmice.
Ognjen Ožegović (Crvena zvzeda, 09.06.94) nije igrao puno, Đurđević i Mitrović bili su izbor Ljubinka Drulovića. ‘Runi’ iz Ljutice Bogdana dao je doprinos osvajanju titule prvaka Evrope i to bi mogao da mu bude podsticaj za bolju karijeru u dresu svog kluba.
Aleksandar Čavrić (OFK Beograd, 18.05.94) dobio je priliku na jednom meču, posao obavio ozbiljno i sa pravom je šampion Evrope.
Ljubinko Drulović (11.09.68) postigao je najveći uspeh u trenerskoj karijeri. Nekadašnji igrač užičke Slobode, Rada, Žil Visentea, Porta, Benfike, Partizana i Penjafiela je pokazao strpljenje neophodno u radu sa mladim igračima ali i sposobnostda ih na pravi način sprema za utakmice. ‘Čitao’ igru protivnika, pravio odlične izmene i zasluženo doneo najznačajniji rezultat neke mlade selekcije Srbije od 2006. godine.
Za kraj, omladinska reprezentacija Srbije eliminisala je u prvoj fazi Slovačku, Švajcarsku i Republiku Irsku uz dosta sreće i tako stigla do završnog turnira u Litvaniji. Drulovićev tim važio je za ‘ljutog autsajdera’ ali je osvojio prvo mesto u grupi i na kraju titulu prvaka Evrope.
Dve važne stvari su pred Drulovićevim momcima i Fudbalskim Savezom.
Jedna je razvijati i graditi ‘zlatnu generaciju’ kojoj pripadaju i Lazar Marković, Nikola Ninković, Vukan Savićević… a druga, možda i važnija, ne pomisliti da je uspeh Drulovića i osamnaestorice mladih fudbalera znak da je sve u redu.
Sjajna je titula ali je samo nada. Do oporavka srpskog fudbala ima još dosta posla.
