Po nepisanom fudbalskom pravilu zbog toga što nisu ostvarene nedefinisane želje kriv je samo jedan čovek, onaj na čija je pleća sistem sve svalio, ali koji i sam, po običajnom pravu selektora, ne prihvata da mu se iko meša u posao
Selektor naše fudbalske reprezentacije Radomir Antić prekjuče je podneo izveštaj Stručnom odboru Fudbalskog saveza Srbije, juče je razgovarao s predsednikom, a potom je zasedao Odbor za hitna pitanja. Danas će, u Staroj Pazovi, Stručni odbor sa svojim mišljenjem o radu selektora da obavesti Izvršni odbor FSS.
Na našoj fudbalskoj vladi je da oceni učešće reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, a i učinak selektora. Redosled poteza sasvim logičan. Međutim, kakvo je sadejstvo figura?
Radomir Antić je preuzeo reprezentaciju u koju se izgubilo poverenje. Nešto zbog njenih nezadovoljavajućih rezultata, a mnogo više zbog opšteg stanja u našem fudbalu u koji su sve više počeli da zaviruju policija i pravosuđe.
Plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, i to s prvog mesta u grupi, kako to već biva kod nas, probudio je naše neograničene ambicije i, ako budemo iskreni sami pred sobom, ko zna dokle su stizale naše želje.
A niko, kao ni ranije, nije rekao šta je naš cilj. Kakav je zadatak pred selektorom i reprezentativcima, šta će se smatrati za uspeh, šta za prebačaj plana, a šta za neuspeh.
Time je ostavljen prostor da svako po svom nahođenju tumači učinjeno, a kakav će znak da stavi uglavnom zavisi od funkcije koju zauzima u datom trenutku. I što je neko na odgovornijoj dužnosti to je uspeh veći, a što je odgovornost manja neuspeh je teži.
U Antića još niko ne upire prst, ali se oseća da se drugačije gleda u njega. Kad se reprezentacija plasirala na Svetsko prvenstvo dizan je u nebesa. Zaboravljena je drama protiv Austrije u Beogradu, teški trenuci na gostovanju na Farskim Ostrvima, mučenje protiv Francuza u našem glavnom gradu iako smo 80 minuta imali igrača više.
U Južnoj Africi razočarenje posle poraza od Gane, euforija posle pobede protiv Nemačke i tuga posle poraza od Australije. Nismo prošli dalje od obaveznog dela takmičenja zbog poraza od „slabijih” i sada vagamo da li je moglo dalje da se stigne.
Selektor uvek dolazi kao spasitelj, a završava kao žrtveni jarac. To nije isključivo naša boljka, ali to što je rasprostranjena ne znači da i nas mora da zahvati ta epidemija. Ali, to je ceh koji se plaća zbog postojećeg sistema.
Rukovodstvo saveza svoj posao završi postavljanjem selektora i time sav posao svali na pleća jednog jedinog čoveka. S druge strane, on, po običajnom pravu selektora, ne prihvata da mu se iko meša u posao. I kad dođe drugi predsednik ili drugi selektor opet sve ispočetka.
Bilo bi drugačije kada bi postojala strategija u koju selektor treba da se uklopi. Bilo bi manje lutanja kada bi u savezu postajalo telo koje postavlja zadatke pred selektorom, pomaže mu da ih reši, u isto vreme ga i kritikuje, a i štiti od nestrpljivog javnog mnenja, pa i od samog rukovodstva saveza.
Stručni odbor je saslušao selektora. Ali što se to ne radi dok je gvožđe još vruće? Posle bitke su svi pametni, a da li i zaista jesu ne može da se utvrdi.
Sam selektor, kao i njegovi prethodni, vrlo je osetljiv na kritičke zamerke. Ako je to trener, onda je, obično, zlonameran, a ako je neko drugi, onda taj nije stručan. Međutim, kada su pohvale u pitanju, tada ne smeta što dolaze od onoga ko, recimo, ne zna ni da li je lopta okrugla.
Selektor je uvek sam protiv svih, jer ima odrešene ruke. To nije dobro za naš fudbal. Selektor je zaštićen, jer se primedba njemu doživljava kao podrivanje našeg fudbala. To takođe nije dobro. Nije dobro ni što se selektoru ne pruža još jedna prilika, jer se neće valjda sapleti na isti kamen.
Rukovodstvo smatra da je korenita promena kad smeni selektora i postavi novog. Ali time nije izvedena reforma. Javne polemike o našem fudbalu su odavno zamrle. I to je, možda, i najgore od svega.
